Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

BEN JAAKOV: SJEČĆAŠ LI SE JOŠ?.

Siećaš li se ioš one biiele kućice sa slamnatim krovom, ondie u malenom sokaku, nedaleko potoka; siećaš li se ioš kako ie oko kuće malena bašta, zasadena mladom rotkvom, lukom i graškom?

Subota je. Posliie iela. U sviietloi, prostranoi sobi vlada tišina. Čuie se samo kako muhe zuie. Za bijelim, velikim, stolom siediš ti pa se niišeš nad traktatom »Kadušin«. Kroz modrocrveni zastor na prozoru prodiru u sobu sunčane zrake i preliievaiu sve mekanim, blagim, čarobnim siajem.

Vruć ie iulski dan. Umoran si nakon obilnog subotnieg ručka. Već si nekoliko puta počeo odlomak koji ti ie rabi zadao — ali ne ide. Tvoje se usnice miču, Šapućeš mesviiesno »Fanu rabanan«.-.. »Babini su učili«... Ali ivoji pogledi lutaiu sanovno po sobi.

Ondie u polutamnoi ložnici spava rabi: na jastuku ie poluotvoren »Sefer hasidim«; naočari na čelu. A vizavi, tebi zdesna, siedi Gitele,

Nieni se uvoici siaie ko zlato, niene te svieže usnice siećaiu na crveie iagode.

Katkad se vaši pogledi sastanu. Onda se zažariš u licu, srce ti zakuca. Brzo spustiš pogled, zagledaš se u knjigu i zašapućeš: »Tanu rabanan«... »Rabini su učili«...

Na ulici pieva žena piesmu. Rutenska narodna piesma. Madi se o malenom potočiću koji samotno teče dolinom... Onda ie opet sve tiho.

Ti se zagledaš u Gitele, vaši se pogledi sukobe. a tvojim tijelom prolaze srsi. Osvoji te iedna misao, iedna tamna, neiasna misao.

»Ma iafit uma naim, ahva betamigim«: »Kako si liiepa, kako si slatka, draga, u svojim dražestima·« Juče si to molio u Piesmi nad piesmama, a onda pievao sa svojim ocem; zašto si se toga odiednom sietio? Jednoć si čitao da je po iednom komentaru ta »draga« Tora, po drugom židovstvo — ali što ima s tim posla kći tvoga rabiia, što ima s tim posla Gitele? ...

U tvom srcu budi se glas. Čini ti se da jie to odgovor na tvoje pitanie. ali ti ga ne shvaćaš. Cini se da ie tai odgovor na iednome od onih sedamdeset jezika za koje ioš ne zna tvoia sedamnaestgrodišnia nevinost.

Pa ipak ie odgovor! |I kaošto uspavanka utišava dijete, ma da ono ne razumile mi riječ te piesme, tako dieluie tai blagi i taianstveni govor ma tvoje mlado srce.

I dok se tvoje oči dive mlado), cvatućoi poiavi dievojčice, sve ti je slade u duši — i ti kažeš naiednom poluglasno:

»iti milevanon, kale. Iti milevanon tavoi«... »Sa mnom dolazi s Libatoma, O Vjerenice«... Ti nisi te rileči nikad temeliito razumio. Svakog petka uveče, kad bi došao do tog miesta u Piesmi nad piesmama, ti si zastao i zagledao se po sobi.

Kako te često obuzela silna čežnia za onim ponosnim, krasnim brdom. Ti ni sam nisi pravo znao na što si mislio: činilo ti se da ie to neka čarobna Tantazijla, neki čudesni san. O, kako dobro sada shvaćaš te slafke, božanske TileČi..-!

»Sa mnom ćeš doći s Libanona, o vierenice. gledati krajinu s vrhunca Amanasa, s vrha Snira i Hermona«...

A na naivišem vršku Hermona stolite vi, rukom o ruku, a sunce vam se smiieši i sijie. Oko vas cvate, ı šumi, i miriše paomina šuma, nad vama ie modro. vedro nebo. Blago i toplo...

226