Hanoar : list jevrejske omladine Jugoslavije

ANDRIJA PR/EGER: MARC CHAGALL

(Prigodom ovogod. izložbe savr. iranc. umi, u Zagrebu)

Francuzi su narod revolucionaran, ali ie duh francuskoga naroda harmoničan, zaoblien, izglađen: unatoč revoluciji i buntovnimi idelama ima velika francuska tradicija. | kod naismielijih se ta tradiciia čuva. Ona jie nešt» sto fitra u atmosferi i milieu. Francuzi su talenti oblika, forme, kod njih se izviesna linija i nilanse boiia izglađuiu upravo do savršenstva. | upravo ovai duhovni profil od1azuje se izrazito u francuskome slikarstvu. Zato nemaiu Francuzi niiednog slikara tako veličainog: temperamenta kao što ie Rembrandt ili slikara tako snažno izražene strasti kao što na pr. van Gogh.

Gledaiući izložbu francuske suvremene umjetnosti, vidieli smo tu karakternu notu TIrancuskog slikarstva iasno izraženu. Od slika impresionista i neoimpresionista, foveista,

MARC CHAGALIL kubista i surrćalista problemi su shvaćeni i tretirani iskliučivo slikarski. Padi se o boiama, TIormi, kompoziciji, obiektu, tro- ili dvodimenzionalnosti.

Tek tri slikara — tri Nefrancuza — traže ono što je iza slikarstva: dušu,

i svu dramatiku proživliene emociie: Kisling, Flamanac Masereel i Marc Chazgall.

Izložena slika Chagallova »Pobožnost« niie jedna od naiznačainijlih micgovih slika. No već po izrazu očiju tog staroga Židova svakako moramo osietiti velikog slikara, finu dušu niegova stvaraoca. Čitav sviiet istočnih Židova. sav Život te, nesamo etnički, već i emocionalno duhovno obiliežene zajednice osiećamo promatraiući tu sliku. I ova nam ie slika bliza, ier nas vodi u izvor i početak Chagallove umietnosti, u sitni i prliavi židovski geto u ruskome selu, u Vitebsk.

Iz toga miliea mističnoga i ekstatskoga, sitničavog i tužnog, razvio se Chagall i odavle ie ponio osnovne značaike svcie psihe koia mu je temelj umietnosti. I niegovu averziiu prema realizmu moramo da potražimo ovdie, i nastojanie da prodre do onog misteriia bića i stvari koji se kriie ispod tragičnog ili grotesknog plašta. Martin Buber kaže u svoioi besiedi »Der Geist des Orients und das Judentum« da ie iednoi od tendenciia židovstva, ideji budućnosti, razlog u karakteru naroda: što ie vremenski osjećai u Židova mnogo Jače razviien od osiećaja prostornosti: na pr. slikoviti epiteti Bibliie ne govore kao u Homera — o obliku i boji, već o zvuku i pokretu. Naiadekvatniia umietnička forma izraza u Židova le specifična vremenska umietnost: muzika, a veza generaciia jači ie životni princip od užitka sadašniosti.

Ovo vremensko osiećanie vidimo kod Chagalla, i značaino ie da se već u prvim slikama oslobođa prostora i realnosti. U »Svadbi« su već osobe ma štetu okoline pretierano uvećane, a i one su tek marionete: iedna melodiia violine, svirana od Žžidovskogz muzikanta izrazom ie njihova neizmierna Dola i tuge.

242