Humano društvo "Rotkva" u Beogradu : jubilarna spomenica o dvadestogodišnjici društvenog rada 1909-1929.

-

хуманом, културном, просветном и националном пољу, ми ево то чинимо и молимо, да нам се не замери, јер се, с обзиром на све што је око нас било и битисало, а поглавито на свеопште кризе, није ни могло више учинити. Може бити да је се могло боље учинити, али више не.

|. ПЕРИОД.

(Од оснивања до ратова 1912. год., или боље рећи од анексије Босне и Херцеговине, па до Српско-Турског рата 1912. год. са кратким радом у 1913. год. до Европског рата 1914. год.).

У току 1909. год. једно малено друштванце састављеноод београдских грађана разних професија редовно је посећивало кафану „Америка“, да, одмарајући се после свакодневног рада, прибаве себи задовољство и разонођење, мењајући мисли и третирајући актуелна питања појединаца и нас свију. Неоспорно да шале и вицеви нису изостајали што је утицало, да се ладни шприцери и пиво уз облигатно мезе роткву више трошили.

Баш зато што им је била ротква обавезно мезе, која их је већ ваздан чекала сервирана на столу, решили су, да том друштванцу даду име „Ротква“.

Пошто су већ „добивши име постали као чланови једне установе дали су јој и циљ: ширење дружељубља и љубави према Отаџбини. Ово у толико више јер, тек што је минуло време анексије Босне и Херцеговине, имађаху често као госте: омладинце из Босне, Херцеговине и Војводине.

Кад је већ реч о гостима омладинцима из Босне и Херцеговине ваља напоменути само једну епизоду, која може корисно да послужи као поређење начина живота предратне: омладине са начином живота поратне омладине:

Једне вечери крајем 1913. год. беше разлог да се поседи мало дуже, јер беху у нашој средини славом овенчани хероји нашега доба пок. Гаврило Принцип, Ристо Милићевић, Чабриновић и др. „Променусмо локал“, што би се рекло и пређосмо у једну од мањих гостионица на Зеленом Венцу. Весељу не беше краја. Сво то весеље беше прожето патриотизмом и то оним ретким нама Словенима урођеним патриотизмом. Ако се певало — то су биле само националне песме; ако се држаху здравице — само у националном смислу из којих су севале искре.