Ilustrovana ratna kronika

Св 1 ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Стр. 5.

ј МИЛАН М. ПОПОВИЋ Био је млад. Студент права у Паризу и резервни поручник. Био је велики Србин. На глас о мобилизацији у Србији похитао је у отаџбину. Предводио је револуционарну чету на Преполцу. Погинуо је. Један очевидац о погибији причао је овако: »Једно одељење добровољаца, које је предводио Милан Поповић, и у коме јебио и адвокат Барбуловић, резервни поручник, отворило је било ватру на једну гомилу од преко сто Арнаута, који су кришом хтели прећи нашу границу. Пошто су сузбили Арнауте, наше добровољачко одељење пође за њима у потеру и сатера их, испод Преполца, у један теснац и оспе на њих ватру. Неколико минута касније Арнаути махањем марама даду знак да хоће да се предаду. Поповић и Барбуловић нареде да се обустави ватра и кад су Арнаути метнули своје пушке у купе и склонили се у страну, Поповић нареди те и наши то учине. У том тренутку Поповић да ли из лаковерности или из поверења према Арнаутима, нареди те његова чета пође у гомили Арнаутима. Кад су се Арнаутима приближили на не колико корака, ови подлаци потегну сви своје револвере и оспу паљбу у груди наших добровољаца; а неки ударе и ножевима. Убрзо су и Милан Поповић и Барбуловић били лешеви, а са њима и више добровољаца. Још на прву пуцњаву полетела је к њима једна чета наше војске са најближе позиције, али док су војници стигли, већ је њих више платило животом своје поверење према Арнаутима«. Један његов пријатељ пише у београдској „Правди 1- о њему ово: Била је то ретка глава, гвоздена воља, челични карактер, јуначко и

рикнуо и за шренут са турске карауле иа Шушкању гсолетео је облак ирашине у небо. 11е дижу&и се о,ц тоиа СтојановиЛ је палио и даље, и ако су арнау-тска танад фијукала свуд око њега. После четврт часа заиочели су борбу и ■аешаџи, који су одмаг. иретли границу. До овог тренутка наши су зашли дубоко на турско землиште. Ми немамо у људима никактх губитака, а 'Гурцима - пека Бог да сваки дан овако!

дину дворишта али не опали, јер му у т, лутку руку задржаше. Призор који-се указао био је језовит и величанствен. Двориште у коме је некада била дворана са царским престолом. поче се осветљавати; околни зидови, сада са многим вратима почеше се губити, а на место њих појавише се галерије препуне народа у живописној народној ношњи. Испод галерија влгсгела и свештенство. На источној страни, у средини између два стуба подиже се царски трон; око трона сакупљени витезови са исуканим мачевима и очима упртим на царски престо. Наједанпут погледи свију управише се на запздна врата, кроз која се појави стасит човек у пурпурном и златом оперваженом оделу, са дугачком плавом косом и средњом риђом брадом. Свечана тишина владаше док је кроз дворану пролазио и, кад се свечаним кораком попе на трон, и седе на царску столицу, народ се ускомеша и као из једног грла викну: »Живео цар на сви србски земли!« — Цар се поклони и узвишеним гласом рече: »Народе! много је времена прошло како је пала српска застава. Ви сте .дошли да га оживите нек ви је сретно царство!« — Идите ијавите, Нек ви Бог буде на помоћи«. Наједан пут свега нестаде и младић уплашен овим привиђењем исприча- шта је видео, паде у несвестицу из које се повратио сутра дан. Читали су му молитве. Позвали су чак и хришћанског свештеника, али младић к себи не долажаше. После три дана кад јевоззаМитровицу полазио видео сам гомилу Арнаута како испраћају кући свога болесника и чуо како препричавају ово привиђење. .,Стража" Петар Ж. Илић

топло срце, које је само за Отаџбину куцало. Он је био сав од врлине. Био јој је може се рећи, рођени брат и друговао је са њом. На свету није било ничег лепог, доброг, ни племенитог, чиме се није одушевљавао. Велики људи и њихови подвизи били су му непрестано у памети. Искасапљено његово тело донели су у Београд и сахранили. Био је сјајан погреб. Певачи су певали, пратећи јунаково тело иза свакога „Свјати боже" по једну ратну песму. Благо теби, Милане! Тебе су пратили гробу песмом „Падајте, браћо!"

Привиђење Августа месеца ове годчне ушли су Арнаути у Скопље да оружани траже од турских власти законе, школу и културу. Поноћ је. Две патроле арнаутске које обилазе град у место војске и полиције, састале се на једном крају Душановог моста и живо разговарају. После кратког разговора, свака се упути на своју страну и брзим корацима одоше својим старешинама да им јаве да мртви говоре. Између Серове и Душановог града, у близини покривене чаршије на развалинама некад велељепног српског двора, подигнут је хан.У хану, поред других путника, било је смештено и доста Арнаута - - устаника који су по верском обичају у рамазанске вечери подуже седели, мезетисали и разговарали. Разговор се водио о успесима Арнаута, кад један младић којијеседео на прагу, и од врућине, која над Скоиљем владе, ладио се убрусом, посматрајући планину и можца мислио о своме селу у Метохији, окрену се старијима, који су разговарали, руком показа на двориште и махинално извуче револвер, упре на сре-

Стари опробани ратници из трећега позива у Србији