Ilustrovana ratna kronika

РАТПИ ПРОГЛАС ЊЕГОВОГ ВЕЛIIЧАНСТВА КРАЉА СРБИЈЕ ПЕТРА I. СРПОКОМ НАРОДУ.

СВЕСКА 4.

У НОВОМ САДУ, 8. (21.) НОВЕМБРА 1912.

СВЕСКА 4.

л ЈјЗк а®) >

Илустрована Ратна Кроника

оааопааопсшапапапаоапаа 1001 ! т □ 1 1 □ ©Г 1 аоааасшопапппппааиаппаа

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА ИЗЛАЗИ У СВЕСКАМА. - ПРЕТПЛАТА НА 10. СВЕЗАКА СТАЈЕ КРУНЕ 2 -. ПОЈЕДИНЕ СВЕСКЕ СТАЈУ 24 ПОТУРЕ. - ПРЕТПЛАТА СЕ ШИЉЕ: КЊИЖАРНИЦИ СВЕТ03АРА Ф. ОГЊАНОВИЋА, НОВИ САД.

папоаааапппппппаааапапа § г 0 1 1 ш □ 1 □ Н Ј иаапапааппппппп лиапаппп

1389.

УРЕЂУЈЕ: ДР. КАМЕНКО СУВОТИЋ. ИЗДАЊЕ КЊИЖ. СВЕТ. Ф. ОГЊАНОВИЋА.

1912.

Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканскога Полуострва, па с тим и судбину Старе Србије, те славне али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе старих краљева и царева, где су славне немањићске престонице: новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен; где живе наша браћа: по крви, по језику, по обичајима, по народној свести, жељама и тежњама. Освајачка и нетрпељива отоманска владавина истребљује већ вековима ову нашу браћу. Од берлинскога конгреса на овамо, убијање, одвођење у Азију и до последњих дана, насилно расељавање, турчење женскиња и мушкиња, непризнавање наше вере, језика, имена српскога, били су основица турске управе. Разоравање Старе Србије вршено је пређе безобзирно дивљачки; а наставило се под новом уставном владавином, новим средствима, са циљем да се у царевини све народности униште а остане само једна отоманска. Та нова уставна владавина је прегнула да и економски сатре Србе, па је дотадањи рђави друштвени, привредни и финансиски систем, основан на освојењу и средњевековном феудализму учинила још тежим Србима. Она им је наметнула и дужност служења у војсци, а задржала је и даље за њих све оне тешке обавезе феудалнога режима, које су им наметнуте баш зато што не служе војску. Али и без тога Србину, и у том новом добу, није било обезбеђено ми имање, наслеђено ни стечено, као што није био ни сам живот. Одсуство безбедности стварали су рђава управа, подмитљиви судови и стална анархија која је у последње време достигла врхунац. Све ово скупа чинило је стање Срба у Турској сасвим неиздржљивим.

То неиздржљиво стање гонило је стотинама година Србе да се селе из Старе Србије, а од последњега нашега рата с Турском сваке године прелази у нашу Краљевину хиљаде очајних и голих бегунаца. Њих је данас препуна Србија. Њихово пребегавање је стварало Србији големе новчане издатке, и стално' узнемиривало њено становништво. Очекивало се да ће турска влада ценити све жртве Србије, али узалуд. Мира није било ни на самој граници, коју је међународна комисија, после прошлога нашега рата с Турском, великим делом неприродно повукла. Чести оружани упади, због којих смо је и усред мира, с великим жртвама, морали чувати и бранити, ометали су наше становништво у пограничним срезовима, да се безбрижно предаје културном и привредном развијању. Па и саме царинске мере турске неразумно су спречавале трговински саобраћај тих крајева. Непредусретљивост отоманске владе показала се највише у питању остварења једнога великога међународнога дела, кориснога по обе наше државе, и по привредни живот осталога цивилизованог света. Србија, одсечена од мора, настојавала је одавно, да се од Порте добије одобрење за грађење, од наше границе до Јадранскога мора, железнице коју Србија сматра као своје животно питање; али без успеха. Турске владе су стално посведочавале и према својим држављанима неразумевање својих дужности, и биле су глухе за све жалбе и представке. Дошло је дотле да већ нико није био у Европској Турској с тамошњим стањем задовољан. Досадило је и Србима, и Бугарима, и Грцима, и Арбанасима. Буне се редом: и муслимани, и католици и православни. За то су и све суседне балканске државе, трпећи једно и исто зло, предузимале безброј корака у корист своју