Ilustrovana ratna kronika

СВЕСКА 5.

У НОВОМ САДУ, 15. (28.) НОВЕМБРА 1912.

СВЕСКА 5.

Ј О К спотфпз

Илустрована Ратна Кроника

спфипз

□□□□□□□□□□□□□□папсшпасш 1 □ □ 1 1 □ □ I § □ □ 1 □□□□□□□□□□□□□ппапаппппс.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА ИЗЛАЗИ У СВЕСКАМА. — ПРЕТПЛАТА НА 10. СВЕЗАКА СТАЈЕ КРУНЕ 2'-. ПОЈЕДИНЕ СВЕСКЕ СТАЈУ 24 ПОТУРЕ." - ПРЕТПЛАТА СЕ ШИЉЕ: КЊИЖАРНИЦИ СВЕТОЗАРА Ф. ОГЊАНОВИЋА, НОВИ САД.

□□□□□□^□□□□□□□□□□□□□□□о 1 Г 5 ! г 0 8 □ С— Л —<1 □ 8 □ □ 1 1 □ □ I ^□□□□оиипппопппаооппрао

1389.

УРЕЂУЈЕ: ДР. КАМЕНКО СУБОТИЋ. - ИЗДАЊЕ КЊИЖ. СВЕТ. Ф. ОГЊАНОВИЋА.

1912.

Мил. К. Николић-Раеинеки МЕЂУ РАЊЕНИЦИМА Лагано ступам.... гледају ме они! Постеље беле и дах туге свуда, А кроз душу ми ратна хука звони, И к'о у храму ја корачам туда. Дајте ми речи да вам све искажем! Дајте ми срца па да све осетим! Како бих, како да сав бол покажем Погледом једним када све прелетим. „Здраво јунаци!" и прожма ме језа Кад рекох ово, као у сну, тако; И као да ми нешто језик свеза, Ја идем даље, па к'о да бих плак'о. И, кад бих мог'о да читам Судбину Са лица њиних, где се жеље стекле, Не бих појмио у погледу њи'ну Све што би мени њи'не душе рекле. Ја приђох једном: код куће му деца, Мајка и жена... до срца ме таче; Лагано ступам... колено ми клеца Од нечег што је сад од мене јаче. Здоавим се с другим: вереник је нада, Младост и чежња. а у груд'ма тане, А онај тамо тако љуто страда, Јер никог нема да му зора сване. Прилазим трећем: има оца стара И никог више, сву ноћ засп'о није: И сваки прича и срце отвара. И свуда само болне историје. А ^олничарка, бела као туга. Пролази крај■ ме, као сан, к'о псна, И као анђ'о, виша, љубав друга, Мени се чини ова б/1еда жена. Што дух не појми не може да реши! Лагано ступам..ј ал' у часу само, Нешто одјекну.. у мом срцу, тамо. К'о муњом кренут; језик ми се дреши: „Здпаво јунаци ваше ране свете, Освећене су; наше ратно копље Победе ниже, будућност нам плете Азијат пао... освојисмо Скопље!" Одговор њихов у једноме: „Ура!" Одјекну сложно, к'о кад пуче стега, И жагор наСта и поносна бура, Заборав рана, болова свега. ...Где један тамо... као цветак неба, У пола дигнут, сух, к'о биљка нека Крупне је очи отворио, гледа... Јединац можда... па га мајка чека ? Па к'о да видех у даљини жену. Слик^ свог сина где љубити узе, Па стрепи, дршће и молитву збори... И, кад сам пош'о, грунуше ми сузе,

Никола Пашић, предеедник ерпеког миниетаретва