Ilustrovana ratna kronika

Стр. 60.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 7. и 8.

Из болнице у Београду

спремну бимбу. Изнад пае су свиралн куршуми своју ужаону песму. Кад смо избили на положај, чусмо и плотуне. Са оног меота, где ми се синоћ учинило да видим грудобран, одјеквваша слозкна плотунска ватра. Подигох мало главу иза једног камена, где сам лежао, и видим да се тамо налази утврђење и да се на њему налази једна велика маса Арнаута, која непрестано пуца. Да бисмо се пред том мас *м могли одржати, било је преко потребно освојити турску караулу, у којој се налазило око 50 турских војника. Командир нареди, да се караула динамитом разј .уши При извршењу те заповести имали смо две жртве. Прво је, око 9 сати пре подне, био рањен студент универзитета Вукашин Петровић, син нашег пријатеља и једно мишљеника г. Пере Ј. Петровића, проф. IV. београд. гимназије. Овај идеални и леп као девојка младић, рањен је у леви бок, али куршум Срећом није повредио ни један орган, те ће млади четник у име Бога прездравити ову своју рану. — Сретна ти рана, побро!довикну му поднареднигс Милан ијурну караули, да под њ' М запали динамитски мегак. Метак је експлодирао, али је и храбри поднаредник погинуо. После ове експлозије капетан Рацић нареди јуршн на караулу. Јуриш је усиео, караула освојена и Турци, који нису могли да побегну, п(Јубијани су, али је и храбри капетан Рацић платио својом смрћу свој јуначки подвиг. Два куршума прошла су му кроз сред срца. После Рацићеве смрти предузео је команду капетан I. кл. Љуба Вуловић, који је наредио, да и митраљез изађе на положај, јер се она грдна

маса Арнаута била кренула најуриш. При митраљезу налазили су се поЈ )учник Радисав Николић и поднаредник Драгољуб Фелба. Ја ништа страшније не могу да замислим од овог арнаутског јуриша. Преко 2000 Арнаута трче дивљачки халакујући, а нас 70 чекамо, да нам се што више приближе, иа да у месо гађамо. Кад су дошли на 400 метара грмну Вуловићева команда: — Пали! Отпоче наша страхпвита пуцњава, али би нас по њој Арнаути прегазили, да не би Николићевог митрчље а, који их је косио. Ипак је маса гурала даље и кад се прпближивала па 50 мет. ми стадосмо бацчти бомбе. И оно што нису учиниле пушке и митраљез, учиниле су бомбе. Од страшне и силне експлозије задрхта дух у оввх арнаутских разбојника, они за час застадоше, па се онда ладоше у дивље бегство. Ми смо их тада гонпли читава два оата као поплашену стоку. Ама да се један окрете, да покуша да се одбрани! Тако се сврши овај први судар наше оружане силе с турском. Од наших је погинуло четворо, а рањени су осморица, међу којима је и студент филозофије Милан Милошевић, родом из Буковика до Аравђрдовца. .Арнаутски губитци далеко су већи. Нема ни једног пања, ни једног камена, а да пза њих или поред њих не лежи који мртав Арнаутин. Све су то пограничви Арнаути, које је Порта као осведочене разбојнике слала место на вешала на нашу границу. Они су први и започели бој, отећи се докопати наше карауле и положаја на висоравну Лисици. Да вам из ове борбе поменем и два детаља.

Пред сам наш јуриш на караулу Арнаути су истакли били белу заставу, да нас таме преваре и измаме из својих заклона. Та им превара на овом месту није испала за руком,јер су старији четници зиали, шта Арнаути хоће. У току највеће пушчане ватре, један турски куршум окрзне по десној руци поднаредника Фелбу, удари о митраљески штит и падне на земљу. — О, ба-ш сп много љубазан!подвикну Фелба и крвавим рукама узе још врућ куршум, метну га себи у џеп, да га, гсако сам рече, чува за успомену. На крају могу вам рећи да су сви четници и сви официри вршили у овој борби своје дужности како треба. Митраљеско оделење нарочито се одликовало. У том оделењу било је и 12 студената нашег универзитета, који су сачпњавали наш „горски штаб Као награду за њихове данашњеподвиге, наводим овде и њихова имена. Ови су: Вукашин П Петровић, Јован Гаврић, Светолик Ивановић, Живко Туцаковић, Милан Милошевић, Страшимир Милетић, Цветко Брајовић, Милисав Лепава, Стеван Гргић, Милутпн Милић, Сима Дурман и Бора Вујић. Еа СКАДАР ЕЗ Већ 168 година пре Хрпста, спомиње Ливије Скодру, утврђену и тешко приступачну престоницу краља илирског Гензија, данашњи Скадар, који лежи на Бојани и Дрињачи, под Тарабошем, у једној питомој и жупној до.шни. Стара ова варош, једна од најстаријрх на свему Балканском Полуострву, имала је већ тада свој велики политички ц привредни значај. Развијена у долини плодној и богатој водом, у низини, која свој^м опсежношћу одудара од кршевитих и неплодних крајева све своје околине, она је била житница свих оних суседних предела. Добра веза преко пловне Бојане са морем подизала је још више економску вредност тог земљишта и чинила средиште његово најважнијом и највреднијом тачком тог краја. Отуд није чудо, што су стари Римљани врло рано обратили нарочиту пажњу на њ и што су га најзчд, оне 168 год. и заузели. Наша нарчдна песма, која Скадар веже за Мрњачевиће, вели: А какав је Скадар на Војани! Кад погледаш брду изнад града, Све порасле смокве и маслине И још они грозни виногради; Кад погледаш стрмо испод града, Ал' узрасла шента бјелица, А око ње зелена ливада, Кроз њу тече зелена Бојана, Под њој плива риба свакојака, Кад год хоћеш, да је тазе једеш. И у римско доба, Скадар је остао варош првога реда. За време цара