Ilustrovana ratna kronika

Св. 10.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 77.

крв, на рањене осветаике, на сломљену снагу, на ојађене удоввце, и нејачад... И гледао је у чуду, у тој вреви мртвачка кола: црна,дагано одмицаху кроз гомилу. Народ поакада капе, У њима лежи српски официр! Неко варошко момче ужагренпх очију узбу-

Одмичући друмом, посутим жутим лигаћем, премишљаше о ономе, штоје све видео по београдским улицама од када је објављена мобплизација војске. Он је био у рату, па је добро разумевао оно велико одушевљење што иза објаве бејагае захватило престоницу и унЈтрашњост. Гледао је с особитим задовољством и, гледајући његов се војнички понос будијаше, како преко Теразија одјекује топот коња. А сипи јесења кигаа. Коњаници озбиљни, у сивим новим кабапгцама, као да су обавити сивом маглом, што се при помолу сунца расипље, а коњи јогунасги, жико ујединачено корачају... — Коњица! слуша са поштовањем гаапат сакупљеног народа. Видео је каКо неки коњаник бејагае заостао. Коњ му се узверио, фрче и иступа из реда Војник сјаше. Обухвати му главу обема рукама и грлећи га говори му: у рат ћемо у рат! У то чује пиштаљку аутомобила — живео престолонаследник! — повика народ, и аутомобил пројури. Па распознаде кола »Црвенога Крста«, гледа у црвене значке у знамењу крста. И сети се наврелу, младу

ђено прича: Горео је од жеље да пође у рат, и тражијаше да га пошаљу где је највећа опасност; није могао да постигне, па у очају, крв му најури у мозвк и — уби се! Заслепљени бојном ватром, — наставља момче убила су се још два наша официра... А на железничкој станици гледаше вреву света. Одугаевљењу, узбуџењу нема краја. Само запевке ни суза нема. — Ако, ако! — дочека некидеда. Ја одвојих петорицу, живи били, — и махну руком, као да жели да крену. Док деда тако говори приђе к њему иека стара Србијанка па му вели сувим, одсеченим гласом, који се чује као удчрац о камен: А моја сва тројица изгибоше тамо куда ови сада полазе, па не могох одолети срцу, да не погааљем некога да их освети, и по синих једно македонче, дад' х му трошка и испратих га у војску.. —■ нека освети моју крв!.. А војници се чисто заљубише у нове пушке. Зна он да они нису имали овакву спрему. А да су имали били би чуда починили. Слушао је разговор некога сељака са једним пешаком. Биће да су добре комшије били. — Је ли море — питаше га сељак — како ти је ? — Има ли доста хлеба ! — Пушка, брате, лака, згодна убојита. Нигде не имадосмо овакових пушака — одговара пешак, навлаш пречувши комшијино питање. — А да те питам — наставља сељак — јесте ли добили преобуку за дуга пута — Оваквих пушака нема у три царства — одговори војник и преврће пушком као перцем — па весело иожури. Гледао је и момчуљке у војничким капама како поносито журе улицама. Ваљда су и они нечему потребни, мишљаше, сретајући их улицама сваки час.

Црногореки официри

Генерал Јанко Вукотић