Ilustrovana ratna kronika

Св. 10.

Стр. 79

»Бога ми, господине »Брица« је био јунак оно ни ми остали ниемо били рђави, еамо што је он тамо и остао, а ми се спасли. То је било још пре објаве рата (приповеда ми његов друг Сарајлија, који се с њиме раме уз раме борио) на пет дана. Ми смо били са једним дедом наше чете смештени у једној кули пограничне наше страже на једном малом вису, а преко пута нас врло блвзу — била је турска кула. Арнауга је у кули било врло много, а још их је десет пута више било на позицијама у близини нас и по шуми размештени. Лепо смо се гледали и могли чак и разговарати. Ми нисмо имали наредбу да нападнемо и чекали смо. За то се време искупило тош више Арнаута и нашој се кули ближе сакупљали и почели изазивати. Нисмо могли ни изаћи чак и да смо хтели из куле, Када су већ прешли нашу границу, онда изађе наш старешина на кулу и рече им, да се удале, али они за одговор рекоше: »Да ви'ш како царска (турска) пушка бпјеИ ночеше пуцати на њега. На њихов нуцањ почесмо и ми пуцати — а то смо једва и чекали. Такмачили смо се, који ће више да погоди Арнаута, који иако су падали, нису измицали. У гађању »брица« те био одличан. Само ако је могао кога слободно на око узети, тај се морао одмах од његове пушке претурити. Силу смо их поубијали. Они ау били све асешћи и многоброшији. Пуцали су на нас са свих страна и прилазили ближе у намери, да нам кулу запале, али који се је год иза ааклона показао и покушао к нама се ариближита, морао је пасти мртав. Ово је пушкарање трајало два дана. За нас је ситуација постајала све критичнија. Храна нам понестала, а и муниције све мање беше. В ћ смо сгочели мислити на бег, али је то било немогуће. Да је наша војска смела пуцати — били би смо спаеени, али рат још није био објављен. Моравска дивизвја била нам је у близини, али нам је командавт рекао — по гласнику — да нам не сме дати помоћи. Трећи дан борбе — када смо им сву силу потукли — а нису нам ништа могли пушкама учинити, довуку на згодну позицију један топ од своје турске регуларне војске и почеше на нас пуцати и кулу нам рушити. Када је кула већ почела падати по мало, решисмо се на одлучан бег. Сваки је смео и требао побећи. Из куле смо бегали један по један низ брдо ка потоку, али су нас ужасно обасипали куршумима из својих пушака. Остало нас је свега још пет-шест у куаи — на пола ерушеној. Видех, да ћемо сви изгинути у кули, решах се на бег и ја позвах

„брицу" за мном. Он је већ и без капе остао, али није престајао пуцати и обарати их- Ја сам умакнуо а он не хтеде говорећи: »Погинућу на пољу, као и овде. Хоћу дајошкојега убијем«. Шта је било после, не знам. ^У Л У С У нам разрушили топовским метцама и запалили. Некоји веле, да је и „брица" П1 бегао из куле и да су га Арнаути у бежању убили, а некоји веле, да је морао у кули остати и тамо ногчнути а онда изгорети у њој. После два дана објављен је и рат Турској, Тада је наша војска брзо растерала Арнауте и ми смо у изгорелој кули нашли три лешине изгореле. Нисмо могли распознати ни јед нога. Свакано да је и наш »брица« морао тамо погинути, јер се до данас о њему ништа не зна. Он је погинуо 2. октобра (по старом календарЈ). Наш је војвода послао некоје чет нике по оближњим болницама да га траже — ако је рањен био — алп без успеха, о њему никад више ни трага ни гласа. Не требате жалитп његову смрт, јер је погинуо као ју нак, а и од његове су пушке врло много погинули. Ми смо га сви волели. Био је међу нама врло омиљен и добар је био друг. Хиљадили се такови! Слава му!" — Сви оетали поустајаше и рекоше: Слава му!" Некоји су ми још причали, да им је говорио о својој радњи на Ријеци, о б^ 1 и, о старом оцу, које он све жали и воли. Ти, старино оче његов, и ви, браћо његова, не плачите, отарите сузе та Ђока је погинуо као јунак, као косовски осветник! У књизи српске слободе и Велике Србије биће име јунака Ђоке Бараксадића — коеов ског осветника! Слава му! Ј. Савић, типограф. У соколовој кући Једна ноћ у кући војводе Глигора Соколовића Бигољ, 12. новембра. Случајно, уједној од ових великих ноћи преко којих се муслиманима чини да ничу све нови и нови пукови српске војске, нашао сам наше комите на починку. То је било у Небрегову, у кући покојног војводе Глигора Соколовића. Било је 4 часа изјутра када смо, официрска патрола, ушли у дом мучки убијеног војводе. Широка, пространа кућа била је претворена те ноћи у касарну. У кујни, у собама, у свима споредним одајама на разастргој слами одмарало се на стотину четника под командом храброга војводе Вука, капетана Војина Поповића, којијесвоје комитско крштење примио још 1905. године на Челопеку и који је од тада сваке године месецима крстарио,

као комитски вођа, док најзад није постао нрави господар источне Старе Србије. Ту су и остале наше војводе. Василије Трбић, у коме се, кроз деценију револуционарну борбе, меки и питоми Славонац из Белог Брда прекалио у љутога и смеонога борца пред којим су задрхтали велешки и прилепски зулумчари. Стеван Ћела, стари хајдук који се близу двадесет година пробија кроз маћедонске и старосрбијанске урвине, тукући се с Турцима. Војвода Душко 1 ) који је летос, прерушен у арнаугско рухо, обишао цео Санџак све до на домак црногорској граници. Он је, рањен у кумановској битци, послан у нишку болницу, али се ту није задржао ни десет дана. Утекао је, стигао своју чету и на њеном челу досиео до пред Битољ Ту су и остале војводе... У кујни, крај великог огња који је лизао високо уза зид, седело је десетак четника. Четворица њих, са пушкама у руци, имали су тај час да обиђу страже. Остали су стари Гли горови четници. Они су провели гако целу ноћ у кући, у којој су толико пута већ пробденисали са прстом на орозу и напрегнутим слухом. Њима се ни сад није спавало Пребирали су по памети старе четничке дане, а један од њих причао је лагано:

ријаЈ1азовић,поднаредник 4 артиљеријеког пука „Танаека Рајића"