Ilustrovana ratna kronika

Стр. 9о.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

радо пристану, а и да се склонимо за тренут силном пљуску кише, који се тог часа изли)еваше. Уђемо, дакле, у тој кући. Премда јој бјеху многи посјетиоци и прије нас учињели визиту, као незвани гости, ипак бјеху остали многи трагови, који потврђиваху ријечи нашег сапутника, јер пуно још имаше покућства у овој напуштеној кући. Пред њим се пружаше тријем, који се предњијем дијелом ослањаше на два три камена стуба, а другијем дијелом спајаше се са кровом куће, те ово једино одјељење мамјаше нас да ту починемо. Остала одјељења казују вам сама — да вам и не рекну — 1 е су турске куће, својим тијесним, мрачним одјељењима. Под овијем се тријемом склонисмо и посиједасмо на којекакве предмете. Пошто се прихватисмо мало „мученице" (ракије), наста тајац, који проузрокова неко пјевање мушког гласа, а које зачусмо из непосредне близине. Радозналост: ко пјева сад у ово ратно доба, кад је мнозини више до кукања, обузе нас свијех, те прекидосмо сваки разговор. Наперисмо ухо и све боље и јасније могасмо разабрати да пјевуцка Црногорац, ка'но ги уз гусли. Већ га и углецасмо, јер пут, који води тик покрај ове куће пење се уз брежуљак, те нам бјеше згодно изложен погледу. Приближи нам се на сто кораиаји. Видимо да је Црногорац, али по неким дјеловима његова одијела рекосмо да је Приморац (из Боке Котооске). — Лако је њему пјевати, — одвали неко из друштва шаљивим тоном, — а да му је ка' нама свак из куће под Тарабошем, те гледа сваког часа кад ће му мозак прснути, к'а што је мно8ини, —■ не би пјева'о! -—- По свој прилици! — рече други. — Ну, збиља, да га испитамо: какав је узрок његовом пјевању?! рекох ја. И очекивасмо, да на[ђе испред нас, ћутећи. Он нас и не оаажаше: замашио се па ице, иде . . . пјевајући, — док одједном, угледавши нас више себе: — Помоз' Бог, браћо! — Добра ти срећа.! А куд тако ја?! Хајде свр&ти мало, да нам што причаш испод Тарабоша! рекох му. Он стаде, окрену се пут сувца, као да би хтио разабрати колико има још дана, па се упути уз степенице право к' нама. Рукова се са свијема, па сједе на једном комаду неког сломјеног рала виз-ави од мене. То бјеше човјек омањег раста, широких плећи и чврстог коштура, са испупченим јагодицама и замућених очију. Иако му ћаше дати прије шесдесет него ли педесет година, ипак имаше чврсте, здраве и скоро све зубе. Ја га радознало испитивах погледом и одмах уочих на његовом набораном лицу, да се скрива нека дубока туга, јад и бол. — А ви кренули к нама, ја мним! — рече упитно пут мене. — Да, хоћемо и ми да видимо што сте освојили од те ђедовине и ђе муке парате ево већ толико доба! ... а непрестано пиљим у његовим очима, које одаваху јасне трагове замућености и сузења. -— Но докле ти тако и без пушке?! . . . — Ја ћах часком до куће, но је и немам пусте, ваистину, већ сам оста' за' и злочест ! . . . рече веома тужно и речито. — А гдје ти је кућа, пријатељу?! — ослових га умиљато, јер се већ увјерих по његовом туж ном изразу, да је скоро претрпио некакав веома трагичан доживљај. — Казаћу ти укратко, јер немам кад, а мило би ми било да се за дуго разговарамо. Ја сам Црногорац, иако су ово швапске хаљине, — катуњанин, али сам се преселио назад, чини ми се, петнајест година у то приморје ћесарово, (покажујући руком), не због какве бруке или срамоте, већ због пуке сиромаштине. И доша', брате, код сретна чојка и радио му земљу, па доста и мени и њему. Али нијесам пријешао у поданство већ чим сам чуо прву пушку е је пукла црногорска одмах сам полетио у бој к мојој браћи и . . . Овђе застаде, грозничаво се протегну, жмирну трепавицама, као да би хтио зауставити сузе, које му се завитлише у оку — и замукну. Видећи ја, да је хтио нешто трагично изговорити, упитах га:

Генерал Живковић улазиЈу Нову Варош