Ilustrovana ratna kronika

Стр. 146.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Очевидно је било да се тај одред не би могао дуго одржати. Али тада се и лево од нас појави нова непријатељска колона, а на левој страни настаде ужасна пуцњава. На нас се пуцало такође са страховитом жестином. Све је око нас прштало. Половина нашег одреда била је већ побијена и рањена. Очевидно је било,да је требало што пре одступити. Ми смо већ пет часова лежали на истом месту. Сада бугарске машинске пушке почеше да косе. Од њихових силних метака испред нас су летели густи облаци дима, а из тих облака сипале су шрапнелске кугле бугарске артиљерије. Ма да смо још пуцали, нисмо ништа могли погодити, јер ништа нисмо од дима ни видели. У једном тренутку, кад се дим био мало подигао, могли смо видети да су се бугарски митраљези још више били приближили. И ми смо тада морали одступити. Кроз Петру смо се вратили, и зауставили смо се на пола пута пред Кир-Килисе. Могло је бити два сахата по подне. Оно, што смо у повлачењу видели, било је' страшно. На једном месту, где је био један редифски пук, лежале су многе стотине мртвих. Од 1000 људи спасло их се свега 250, и то већином рањених. У Петри смо видели остатке трећега пука, који је био у предходници: од целога пука остало је било свега 50 људи. На једној узвишици код Петре стајала је једна батерија. Између топова лежала је десет мртвих тобџија и три убијена коња. Остали су морали побећи оставивши топове Бугарима за плен. Постепено је бугарска ватра се била ућутала. Ми смо тада већ били пред утврђењима од Кир-Килисе. Наши су отуда још ваљано се бранили топовима, али одбрана више није могла имати никакве користи, и утврђења су Бугари заузели још истога вечера. Измеђи вароши и утврђења, на чистој пољани, ми смо се најзад зауставили. Полегали смо у линији. Још од прошлога вечера били смо без хлеба и без воде. Мени и још неколицини било ^е наређено, да идемо да тражимо воде, али је нисмо могли наћи. Али смо тада чули страшне гласове. Бугарска артиљерија и митраљези имали су ужасно дејство. Говорило се да је наших пало око 10.000 Две батерије и један цео коњички пук Бугари су били, скоро без борбе, освојили. Добровољачки пук, 5000 људи, побегао је још од прве ватре. Кад сам се вратио својој чети, ја сам, гладан и жедан, мирно легао са својом пушком, не говорећи ништа о ономе, што сам чуо. Турчин не воли да слуша рђаве гласове из хришћанских уста. Дубоко у ноћ пробудили су нас, то јест онај мали број, који је од глади могао заспати,

и наређено нам је, да се ушанчимо што брже. Било је већ почело да свиће, и са првим сунчевим зрацима отпоче поново топовска грмљавина. С нама је био и један анадолски редифски батаљон. Опет су почела зрна да падају на наше редове. Ми смо својим очима гледали бугарске митраљеске одреде. Ми смо се били тако збили једно уз друго, да су бугарски метци погађали са страховитим успехом. Машинским пушкама нису могли да одоле чак ни свежи и одморни анадолски редифи. Стање је било очајно, официри почеше први да беже. Тада је било већ све свршено. То сада више није било, као јуче, правилно повлачење. Кад су нам се Бугари били приближили на 30 метара, с наше стране се сви дадоше у дивље бегство. Многи су тада понели непријатељско зрно у леђима. Бугари су нас гонили. На отпор се више није могло ни мислити. Бацили су сви пушке, па сам је бацио и ја. На што ће нам? Биле су нам само на сметњи. Имао сам само једну мисао: побећи што пре и што даље од тог страшног места. Како сам тада завидео коњаницима, који би на својим коњима пројурили поред нас! Они ће се брзо склонити на сигурно место. Нико није ни покушавао да задржи Бугаре. Па ипак — тамо, на једном брежуљку налазила се једна наша батерија. Њен командир био је са револвером у руци, а тобџије су храбро и хладнокрвно избацивали метак за метком. То је био величанствен призор. Смрт им је била пред очима, а они, хладни и непомиЧни, нису ни помишљали да се спасавају, иако су поред њих толико хиљада људи бежали као дивље звери. Ти хероји су били спасиоци нашега живота. Шта је било с њима, то ће само небо знати. И пре нас су морале бежати многе трупе, јер смо ми свуда наилазила на напуштене заставе и разбацане пушке, којима је био посејан пут за Кир-Килисе. Кроз варош смо брзо пројурили. Становништво се било већ све иселило. Кроз мирне и пусте улице одјекивали су наши брзи кораци. Ми смо трчали. У околини Херакмице видели смо једну велику ватру: то су Турци у бегству запалилу једно бугарско село. Од целога нашег пука била је остала свега једна гомилица људи: већином Турци, нас три Грка, свега око 20 на броју. Тада смо спазили бугарске сељаке, који су на својим воловским колима бежали. Ми смо их почели гонити. Од нас је свега тројица имало пушке, међу њима и Турчин, звани »велики Хасан.« Кад је видео, шта ће бити са јадним сељацима, мојдругГрк, Крополулос, рече. — Сироти људи! На то се велики Хасан окрете и викну: