Ilustrovana ratna kronika

Св. 18.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 149.

истом месту, бој са кишом куршума и граната, са ветром и студени, са нервима, који се из дана у дан све више кидају, са болестима, које се из дана у дан развијају, са чежњом за домом која из часа расте. Јер најбеднији дом, тамо далеко, рај је према овоме овде. Али има нешто што је јаче од свега тога, што нас држи. То је осећај наше части који је јачи и чвршћи од бедема оклопљенога града у који данас упире очи цео свет; то је осећај да у нас гледа Србија пуна поуздања и пуна вере да ће њени синови морати да победе, па ма како непријатељ силан и страшан био. Заставе српске, грбови и топови наши стоје овде у ноћи с нама а где су они ту мора бити српска част и слава.... Далеко од дома, откинути од целог, света без вести, седимо у рововима. Не знамо шта је на Чаталџи узалуд нагађамо шта је на Скадру, лупамо главу како је на Јањини. И онда се за тренут расплину све те мисли и ми укочено упремо очи на оно што је око нас и напрегнуто очекујемо да зазврји телефон тражећи нас у помоћ. Онда Кемо ми изаћи из рова> поћи напред у ноћ, где нас, можда, чека смрт а неминовно част и дужност. Ноћас смо овде само зато, да ојачамо предстражу. Сутра, прекосутра — чим се затражи поћићемо и ми и предстраже и сви око нас. Из мрака са турске стране сајаке тврђаве Карађорз Табије („Црно Око") зјапе према на^ ма страшне црне, челичне очи великих опсадних топова Ми их не видимо, али их осећамо. Кад дође час, за одлучни јуриш, ми ћемо осе-

тити само то да морамо што пре да их освојимо. А то мора да буде што пре, јер се рат и сувише одужио. Ми морамо што пре на ту тврђаву, на њене тешке топове, плотове од жица, вучје јаме, ровове испуњене водом и кољем, динамитиране ровове и све друге препреке, које имамо да прегазимо И када то морамо, онда каква је ситна играчка ово на пред стражу. Ноћ је већ потпуна на пољу. Пада слеђен тврд снег, а ветар не престаје. У пећи је већ цео оркестар плачних гласова дуда који сагорева. Официри дремају седећи, али се сваки час нерзозно трзају у тешком кашљу. А ја седим будан и мислим на ове красне сељаке који на пољу стоје у релеју до предстраже, изложени зрну и студени, и на оне што стоје као неми и подноси ову страшну ноћ бесног ветра и леда, снега и зрна. И душа ми се крепи вером у нашу победу, не само овде него на свакој страни, на коју ће нас Србија позвати. И пред тим осећајоМ пада цео напор и замор, распрште се све бриге а остане само вера која спасава.... Јест, вера, и ако баш у овом тренутку улази телефониста и јавља: Непријатељ тога часа бацио на један ров на предстражи шест пуних зрна. Једно је од њих прошло кроз пушкарнице не ексолодирајући и ранило, спаливши му цео рукав на десном рамену, стражара који је стајао у томе рову. Официри скачу из полусна. Борба ће, можда, кроз тренут два почети....

„Политика'

Скадарска епопеја (Шесдееетсахатни бој под Скадром.) — Скадарски заповедник убијен. Турци су изгубили близу пет тисућа мртвих. — У Скадру се умире од глади. Покушано је, да се омаловажи јуначка борба Црногораца и Србијанаца под Скадром, те су изношене разне злонамерне неистине. Словенска штампа (ми нисмо изостали) побијала је те неистине, износећи утврђене чињенице о јунаштву и успесима црногорске и срби-јанске јуначке војске. Данас доносимо оригиналан извештај драчкога окружног начелника Ивана Иванића, који је

он 10. о. м. (по р. к.) послао из србијанског таборау Бушати познатом чешком листу » N аго сЗ п I Ро1Шка«. Извештај гласи: Јучерашњица се свршила победом српских војника. Добијене су биле позиције Барбалуши, Сакуј и Бушати. На безгранично важној и утврђеној глави Бушата таборује од јуче српска војска под запоеднишвтвом пуковника Дамјана Поновића, заповедника српске војске на јадранскоме примор ју од албанских гора па доле јужно до реке Шкумбе. Преноћићемо у селу Бушати, које је у пламену. Турци су при одступању запалили и то и околна села. У тамној се ноћи види, како лиже пламен, од којега је обзорје закрвављено. Стално се чује грмљавина топова, , тако страшна, да је нисам страшнију слушао за последња четири месеца. На спавање се не може ни мислити. Лежим на мало сламе на земљи у бедној сељачкој кући и дивим се веселом расположењу младих српских

М. Пр.

официра, који се емеју и замећу шалу о бегању турских колега у правцу према Брдици. Паљба се из топова стално чује. Не могу да засаим. Изиђем напоље. Појахам коња и одјахам на утврђену главицу Бушата, која је од ватара српских војника јасно осветљена. Красан је али страховит поглед са главице: обзорје је од запаљених села црвено као крв, сваки час лете шрапнели и гранате, које се за тим распрскавају. Чује се такођер пуцњава из митраљеза и пушака. За час се чује нарочита пуцњ?ва: то се распрскава у запаљеним кућама остављена муници ја. Човек је већ скоро глув од тих громовитих пуцњева, од те врашке музике, која прати битку. Куд око може догледати, види се бој на ширини од шесдесет километара: десно је паљба са Малог и Великог Бардањола (316 м.) лево са силнога Тарабоша (570 м.), а у среди са турске Брдице (195 м.). Свуда видиш огањ, са свију страна осећаш таласе од дима; за час се по-