Ilustrovana ratna kronika

Св. 21. ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА Стр. 173.

околини Белог Поља, једна турска банда упада у једну кућу и тражи да једе. Укућани им даду, али после плашљиво затраже да им се плати. Турци онда вежу домаћина и одведу у ближњу караулу. Тамо га на мртво име испребијају. Из тих докумената, из тих војнички концизних извештаја, човеку се чини као да задише воља крви. Шта ли ће у тим земљама да се догађа сада, када Турци имају прилике да своја зверства назову ратним мерама! БИТКА КОД КИЧЕВА 0 битци код Кичева стигао је из Скопља у Београд овај службени извештај: „Код Кичева покушали су Турци да даду отпора нашој војсци. Пред Кичеволт било је турске војске на 20 батаљона са 20 топова, а свуда по висовима било је много Арнаута. Турци су држали готово на= савладљиве позиције на потпуном планинском терену и на висовима од преко 1000 метара. Први дан борбе није донео никаква решиња. Сутра дан наше трупе, под командом пук. Милована Недића, отпочеле су напад и добро напредовале. Поред свих теренских тешкоћа и непријатељске упорне одбране борбу је решила једна колона коју је водио ђенералштабни мајор Марић и којаје успела да за пола сата раније од Турака заузму доминирају"ћи вис Јаворац и да заобиђе турско лево крило. услед тога Турци су у највећем нереду одступали к Битољу, остављајући на бојишту много мртвих и рањених. Са наше стране има око 250 које погинулих које рањених. ИРИЗРЕН Др. А. Белић. (Изашло у београдској „Политици"). Ово необично место по положају, испод Шаре а на великом путу ка Јадранском мору изабрао је цар

Душан за своју мирну и тиху, интимну резиденцију. Велики државничка дела онје, у сјају и шуму, прокламовао у Скопљу, а у Призрену је дизао свој двор и манастир. У томе манастиру Св. Архангела Михаила јн је и сахрањен. Успомена на то сачувала нам се у старим хроникама и летописима, јер одавно већ нема ни тог манастира ни царева тела. Рука варварска претворила је цареву задужбину, некад славну и богату, у рпу камења, а царев прах разнео је ветар на све четири стране. Па ипак никада можда није нам умни цар био ближи, није нам био сроднији него у овим временима. Ако је машта српских ратника, по сродности догађаја, стварала себи вође из старих времена, негде у облацима пред њом се из свога некадашњег гроба, испод Шаре, морала подићи грандиозна фигура великог српског владаоца. Цара Душана запамтио је српски народ по слави и сјају, по његову царству и снази српске државе у то време. Али народна машта тако богата и тако силна, није искитила овог српског великана оним сјајним украсима којим је на хиљаду начина китила своје љубимце. Његов лик, гледан кроз призму векова, оцртан у песми народној, није добио оне митске размере као хероји косовске епопеје или Краљевић Марко. Он је и ту остао оно што је био у стварности; а ако ипак изгледа да је он својим растом надвисио историску личност, то је зато што је он у ствари био велики. Цео рад цара Душана могао је изгледати тадашњем друштву нејасан, а народу чак и загонетан. Зашто српски цар дажели да постане цар Срба и Грка, зашто да ломи и своју и народну снагу о грчке тврђаве које, и после заузећатреба бранити од Грка и у граду и изван града? Нашто то-

лико угледање на Византију, која је пропадала и која је мучно јечала под домаћим раздорима? Такво схвагање можда је и учинило да велики цар не добије оно место у галерији народних витеза које заслужује, јер су његови државнички погледи били израз једног сређеног и дубоког духа који није могао рачунати на пуно разумевање широких савремених му маса. Њихов значај и домашај имала је да покаже будућност. И будућност је показала да је план Душанов био заиста велики и достојан великих жртава. Византија, културна и велика, пропадала је све више. У њеном суседству појављивала се велика османлијска сила која је већ почела прелазити на Балкан. Погледи Душанови били су управљени, као данас савезничке војске, на Солун и Цариград. Он је осећао да се само одатле може сачувати слобода хришћанских народа и византинске културе. Као познавалац византинске културе, он је високо ценио у њој све, што је било добро; као први сусед Византије. он је знао све њене политичке недаће и све њено расуло. И у њему је постепено сазревао план да се стави на чело и Србима и Грцима, и да тако, као цар Срба и Грка, учини оно, што према Турцима не би били кадри учинити сваки од њих понаособ. Његово поштовање византинске културе и остављање унутрашњег уређења у грчким варошима које је узимао - представљали су довољно сведочанство да је српско-грчко царство требало да значи унију Србије и Византије, а не подвлашћење Грка под српску власт. По грчким се градовима образовала већ странка српског цара, која му је и олакшавала по неко освојење; али се ипак требало борити против тадашњих управљача и

Српска комора пред Битољем