Ilustrovana ratna kronika

Стр. 232.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 28.

ри, да се то не може, војника има мало итребадасе боре. Рањеник нанери пушку на официра. Овај му је истргне из руку, но прискоче други војници, баце га на земљу, разору жају, метну на носила рањеника и однесу га, удаљивши се тако из бојне линије без дозволе. Други су се повели за тим примером мирно, али одлучно; једни силазе низ брежуљак и не брину се за рањенике. Преостали официри, њих пет или шест, нису имали више моћи да заповедају, усред тог гнева " панике није више живот сигуран. На шанцу није било више од сто тину људи, и у 4'30 видети их је, где беже суноврат низ брежуљак. Шанац је остао пуст, тих, али само за час; с друге стране већ су се појавили Црногорци, који су ударили у радосну пуцњаву. У долини Вира дигла су се два турска батаљона у помоћ. Бијаше сада прекасно, позиција је за Турке изгубљена. Са Бардањола је одмах дана оба вест, да су низами оставили позицију. Но овима су се прикључили редифи са брежуљака, на које је пуцала црногорска артиљерија. Сви су се упутили према граду. На прови зорном дрвеноммосту преко Кирастајао је жандарм, који је имао налог, да пусти са брежуљака у Скадар само војнике на коњу. Први је дошао до моста један редиф, који је ступао сам. На тридесет метара удаљенести упита га жандарм: — Камо идеш? Војник му не одгсвори, и убијен је једним хитцем. Други су заостали престрашени, кад долети на коњу у галопу капетан жандармерије, познат са свог дивљаштва. Он се обори на низама и редифе и многе ударцем бича обори на земљу, а онда ухвати четворицу, који нису могли побећи, свеже их уздама свога коња, даде налог надошлим оружницима,да их пострељају, па и сам испали у њих све хитце из свог самокреса. Но некоји су војници успели прећи мост и ући у град. Капетан се врати и нашавши једнога код градског врта — бијаше редиф приближи му се, оплете га бичем и упита: — Шта радиш овде ? — Већ три дана нисам јео ни спавао... одговори редиф, али није могао да настави, јер му је ударац бича раздерао лице, тако, да су му се показали зуби. Несретник се срушио без свести. Два војника, дошавши из ближе касарне, да дигну друга, запитају капетана, у коју ће болницу однети војника. Официр, севајући бесним погледом, одговори: У тамницу ратнога суда. (Свршпћесе).

Како умире црногорка. Кад Црна Гора загази у рат, он да ратује сав народ. И старци, и жене и деца лаћају се оружја. Нису ју наци само Црногорци него и њихове жене. У последњем рату пало је више стотина Црногорака. Оне су учество вале у свима бојевима, осим тога носиле рањенике и муницију. Кад су у подгоричку болницу донели и две рањене девојке, рекла је Енглескиња, мис Дерем (Оигћаш) краљици Милени: — Мислкла сам, да у жепском све.ту својом племепитошАу и пожртвовношНу предњачи Енглескмим. Сада сам се уверила, да су нас Црногорке иретекле. »Обзор« доноси ову занимљиву ратну причу: Приликом освајања Тајтана морали су Црногорци поново напустити једну позицију, која је била издожена непријатељској артиљеријској ватри. При сдступању било је неколико мртвих и рањених. Случај је био такав, да су сви, који су пали, остали на бојишту, јер је отступање било брзо, и немогуће је било, изнети мртве и рањене. Било је пред само вече Требало је чекати, док падне мрак, па тек онда да се покупе погинули и рањени. Чим су се батаљони зауставили у своје првашње опкопе, долетела је међу њих једна девојка и стала распитивати за брата. Нашавши чету, у којој је био њен брат, дозналаје да је пао. Да ли је мртав или рањен — то јој нико није могао казати. — А зашто сте га оставили? цикнула је девојка. — Па није он сам, пало је око двадесет, — вели командир чете. — Зашто их онда не изнесете, шта чекате? — Али, -ђевојко, апсолутно је немогуће. Птица с крилима не би могла до њих сада долетети, — објашњава јој командир. — И ви сте их оставили, да их Турци посеку! — Не ће их посећи. Наши топови не дозвољавају Турцима, да им се примакну. — Ах, Боже мој! Шта чекате! Можда им треба брза помоћ. Како се они тамо муче! Крв тече са рана — ране превити нема ко. Устаосушена — воде нема ко да даде. А ви сте се напили у овим рупама. Зар је то братски, зар се тако браћа пазе? вапила је Црногорка. Изговоривши ове речи, ирескочила је ров и као муња полетела рањеницима. — Држите је! — викнуо је командир, али је она већ била с оне стране опкопа и трчала као лака

срна. Олово је сипало као киша. Није прошло педесет корачаја и — пала је. У истом тренутку трчали су к њој два војника из суседног шанца. То су јој били рођаци. Један је пао на пола пута, али други је срећом стигао до ње. Повукао ју је иза једног камена. Био је ван опасности. Видело се, како јој завијаране. Није прошло ни неколико минута, кад се зачу с левог шанца јуриш. Турци су пред нашом артиљеријом узмакли и напустили први шанац. Наши су тада поново јурнули и заузели предње опкопе. Кад су у вече покупили мртве и рањене,,међу рањеницима је била и Ружица ШповиИева из села Медуна из Куча И командир чете је био рањен. — Како ти да ме осрамотиш са цијелом четом? — пита Је командир. — А како ти да ми оставиш брата! — Али помоћи се није могло. Па, ето, и ти нијеси ништа помогла. Брат је ипак спасен, ране су му лаке, а због тебе је погинуо Милош. Ружица ни'е знала, да јој јебрат од стрица, Милош, трчећи к њој, погинуо. Нису јој хтели казати, јер су јој ране биле доста тешке па би је то убило. Кад је официр изговорио ове речи, пребледела је. Сузе су саме полетеле низ бледо лице. — Милоше брате мој, опрости ми, ја сам те убила! И утонула је у тужно болно јецање. Сутрадан јој је командир батаљона донео орден , којим ју је одликовао краљ и телеграм одкраљице. Она је била ван себе од чуда и запитиће командира: — А зашто је ово! Трећег дана је умрла у болници.

Кад ее заврши издавање „И л у с т р о в а н е Ратне Кронике" могу ее од издавача добити дивот-корице. Чувајте е в е лоеадашње бројеве !

Уиотреба клишеја законом забрањена

Штампа д. д. Браника 11. Сал,