Ilustrovana ratna kronika

Стр. 256.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. §1.

тога и неје журио, и да би путницима ови жељени утисци били што трајнији!,.. — Косово! разлеже се тишеија сније и нехотице из голиких грла. — Косово! прозбори и она. — Да, мати, сада наше Косово! Оно Косово, на коме је цар Лазар дао свој живот за свој народ, сада је наше. И наш Милоје је за њ дао свој живот, за њ, да га освети! Знаш, како он оно пише: само кад смо узели Косово, па ма да сам и погинуо! говорио је Душан. Она га је само гледала, па ће унеке: — Јесте, учила сам га, још кадје мали био, да ће се посветити, ко освети Косово! рече она мирно. И опет је ћутала... Ћутала је и она и он, а у другом крају је један војник изводио танко гласовито песму, како цар Лазар спрема и причешћује војску, па је води у бој на Косово. Тек сутрадан су приспели у Призрен. Намучили су се. Кола не могаху добити, већ су се мучили уз комору. Понегде су ишли пешке, а'понегде се повезли. Рекли су им, да огиду најпре у болницу и тамо да се разберу о Милоју. Тамо ће им најбоље рећи... И отишли су. Пријавили су се управнику. Постарији господин, санитетски капетан, сушта благост и доброта примио их је одмах, чим их је спазио. — Шта је, снахо? ослови је он. — Ето, господине, потегох, да видим сина. Јавили ми, да је болестан и... још горе! рече она, замисливши се. — А како ти је име сину! питаше он истом питомошћу. — Милоје, господине! одговори она и подиже главу. — Милоје!?.. Да неје Павловић? Редов? питаше он. — Јесте,господине! одговори она тужно, али у очима јој се огледаше нада,да јој је он још жив.

— Дакле, Милоје је твој син? збуни се управник, не знајући још, шта и како да јој рекне. — Да! гледаше му она право у очи. — Слушај, снахо! Милоје је био јако болестан, имао је врућицу!... А да ли су ти јавили што о њему? опет је он затезао, да јој рекне. — Јесу! рече она и гледаше само у лекара. — Јесу, кмет је донео брзојав, да је умро! додаде Душан. — Дакле јавио вам је кмет?!.. Јесте на жалост, онакав младић!... Прави јунак! блажио их је лекар, па заћута. — Дакле истина је!.. Воља божја!.. А могу ли га видети ? Можда ће се тргнути, кад види своју мајку... кад је чује! говорила је она, бледа скамењена. — Не можете га видети!.. Он је сахрањен! проговори лекар после дужег Нутања. — Сахрањен!.. Не беше, дакле, срца за ојађену мајку! говорила је, уздишући тешко, а упрвши поглед у земљу. Наста ћутање. Ни лекар неје имао више речи, да јој рекне, којом би је могао утешити. — Ја ћу да га носим кући, да га сахраним поред оца му, да им заједно палим свећу! прекину она ћутање. — Ако вам дозволе, можете! рече лекар. — Зашто да ми не дозволе? усправи се она. — Па не знам, то ја не решавам; знате, због гога, што је заразна болест била! А можда ће и дозволити! одбијао ју је лекар и блажио. — Па коме да се молим?... Да идем одмах к највећем!... К ђенералу ћу да идем... Он ми мора дозволити! Ајдемо, Душане!... Дозволиће он!.. Хвала Вам! рече она и одоше. Дошли су пред ђенералову канцеларију. Примио их је његов ађу-

тант и распитао се, шта желе. Отишао је у ђене ралову собу и јавио му, зашто су дошли њих двоје и због «с чега су, јадни, потегли чак из Шумадије, ђенерал је одмах зажелео, да уђу к њему и ађутант отвори врата, само промоли главу и нозва их унутра. Ушли су, најпре мати, а за њом син. ТЗенерал, стари, достојанствени господин, потпуно сед, лепе беле браде, мила и озбиљна, а строг а лица, бистра живахна погледа, одеечна држања, правог војничког, устаде. — Добро дошла, снахо!.. То ти ]е син?.. А, прави војник !... Јеси ли узет већ у војнике? говорио је он љубазно и предусретљиво. — Несам још! Тексам осамнаест година! рече Душан, не збунивши се баш ништа. — А, а, ти си, Бога ми, већ сада за војника1... Ма седи, снахо!... Де, седи!.. Па које добро, снахо ? питао је ђенерал, кад је она одбила да седне. — Е, мој господине, да је добро, не бих ни долазила амо! уздахнуона. Па хвала Богу, имаш ето таког сина, правог сокола! Зашто да неје добро? Нек ти је само здрав он! храбрио ју је ђенерал. — Длј Боже!.. Но имала сам, господине, још једног сина. Дала сам га Србији, па је у Вашој војсци био и — Бог је хтео: — умро је у болници, па је сахрањен. Бог је хтео тако, хвала му! Него, ја бих га желела уза се, да сахраним уз оца му. Дошла сам до Вас, да Вам се молим, као Богу што се моли,дадопустите, да га пренесем у Србију! завр^и она, а погледе упре у ђенералове очи. — А од чега је умро, знаш ли? питао је ђенерал, чинећи се, да не зна ништа. (Свршиће се).

Ш/

<//

'-//^///Ш 7 /

,,Илустрована Ратна Кроника" улази у своју чвтврту серију од десет свезака, а ако буде добре воље наших претплатника, она ће ући и у последњу, пету серију, те ће срећно завршити своје излажење. Молимо све досадашње претплатнике, да претплату кретом поште обнове, јер ћемо наредни (32^ги) број послати само онима, који претплату обнове. Овај (31.) број шаљемо многим другим својим пријатељима, надајући се, да ће се претплатити и да ће се за „Кронику" заузети међу пријатељима. Новим претплатницима јављамо: да имамо све бројеве од почетка до данас. Пошто због ванредних прилика на пошти, које су сада престале многи претплатници прве серије (1—10 св.) нису добили све бројеве, то ћемо им ако се претплате на другу, на трећу и четврту серију, послати те бројеве бесплатно и о нашем трошку.

Ч 0 т П

6 Ш *<3 Ч

Употреба клишеја законом забрањена

Штампа д. д. Браника Н. Сад,