Ilustrovana ratna kronika

Стр. 272.

илустровлнл ратна кроник!а

Св. 33.

— Ма тако; лако сам рањен, ал незгодно. По рани би могао и даље да се борнм, ал' ето морам да лежим. Већинн рањеника улепљена коса с блатом. — Што сте тако блатњави по глави? пита лекар. — Ама, знаш, господине, турасмо блато врз главе. Читаве кошнице од блата. — А што? — Знаш, шрапнел кад прсне над нама, не може нас у главу, већ у блато па само чвркне. Ето, ми ни један нисмо у главу рањени. Ко зна, да овај изум нашег сељака не1пе ући у ратне науке. Можда "ће ускоро сва европска војска имати вежбања у брзоме справљању блата за одбрану од шрапнела. ^ Доста су имитирали Јапанце. Сад је ред на нас. * У Жбевцима Из Ристовца прелазимо границу. Оне две камене пирамидице казују докле је била граница. Једну су војници мало разрушили; друга је потпуна. Турска караула узлупана је куршумима, као од каквог јаког града. На њој се вије српска застава. Унутра, окачена је слика краља Петра. Једна је зграда разорена гранатом. И све остале зграде оштећене су. Дуж пруге, и свуда около, ветар разноси неке хартије. То су турске архиве из Жбеваца. — Ала геџа очас уреди турску архиву! рече иза мене неко, гледајући оне силне табаке. Ту се борио трећи позив двадесет и четири часа. Кад је наишла стајаћа војска, Турци су се повукли. У кафаници газда Димитрија ушли смо да попијемо каву. Ту нам одмах показаше ратну успомену: кроз прозор је пробио српски куршум; прошишао је кроз завесу и ударио у слику на другоме зиду. Слика

представља „мртву природу", неке фазане, рибе и зечеве. Све ми се чини да је куршум погодио зеца! До нашег стола седе сељаци из Ристовца и Жбеваца. Један Жбевчанин хвали Бога и српску војску што га ослободи. Чича Масе из Ристовац иронично се смешка и вели: — Чек бре, док доћи наш Таг ће те питам какој ће бидне? — А што бре? Зар у Турцко не беше пореза? Плаћашем на свако мушко дете по петнаест динара на годину, све док се не жени. На свако 15 динара, на сваку овцу 5 динара, а башка на земЈву. Половин од летину земав! одговара јетко Жбевчанин. — Па колико си п;,аћао? умешах се ја. — Иљада и пет стотина динара, господине, вели Жбевчанин, па се окрете чича Маси и упита — А ти бре? — Деведесет осум динара! вели Масе постиђен. * Ономад сам ту био опет, после четири месеца. Отишао сам да купим хлеба. Село је на брежуљку, Под брегом је у крај друма чесма, и одатле пење се пут за село. Дворишта су ограђена зидом од ћерпића. Куће доста велике, али с једним, највише два веома мала прозора. Упадоху једно двориште. Пас залаја. Из куће изиђе прводечко,као извидница, па онда домаћин. Кад се објаснимо, уведе нас У кућу. Мрачна, веома пространа соба. Велики разбој одмах до врата. За разбојем лспа, млада жена. Домаћин је, пре него што сам ушао, плео дуж целога зида конопац од конопље. Каддобих што сам тражио, он ме испрати.

На изласку издвориштаупита ме: — На Чаталџби бију ли се? — Бију се. А што питаш? — Там ми је брат. — Како чак тамо? — Тамо све наша одкараше Турци, зашта су избегавали на српску страну. Туј два-три се вратише, ама беше у први редови, а саг ти гурав у задњи ред да се не предавају. — Доцкан су се сетили, рекох и опростих се с дома"ћином. Сиђох до станице. Она је далеко од села добрих двадесет минута. У кафаници опет пуно. Крај фуруне седе два наша војника из другога позива. Натоваргни су свом ратном спремом. Иду на осуство. — Одакле си ти прајатељу? упитасмо. — Из Горњи Нерадовац. — Па куда ћеш? — Идем с овог мог друга, на осутство. Не видесмо дом од почетка рата. Понудисмо их ракијом. Ови се крсте и наздрављају један другоме. Нешто ракија, нешто фуруна учинишете се обојица откравише и поче живљи разговор. — Имаш ли децу? питам га. — Имам. Две девојчице. Ех, онуј старију, да живи Бог! Тринајста година, ама она ме убаво испрати. —- Како море? — Кат се објави рат... Залупаше звона... Скуписмо се... рекоше ни:спремајте се! Спремив се; љубим децу, жену, а суза врца! Тешко! Голема мука... Дор ће ми викне тој девојче: „Тато, не плачи, Турци кућу немав!" Куд тој да каже дете? И видо, тако и би! Турци кућу немав, и неће гу ни имају! Велики сгло ми народ, кад и мала деца соколе своје родитеље! Брана.

Употреба клишеја законом забрањена

Штампа ц. д. Браника Н. Сад,