Ilustrovana ratna kronika

Св. 34.

КЛУСТРОВАНАРАТНА КРОНИКА

Стр. 279.

Манастир Св. Прохора Пчињског у планини Козјаку

Тако смо напослетку стигли до разорене карауле. Поседасмо око бунара, мало ниже испод карауле и отпочесмо разговор са двојицом наших војника, кад наједном зачусмо глас нашег једног друга, који ;нас је викао из карауле. Разговор је одмах прекинут и ми смо се брзо упутили на више. Кад смо ушли у рушевине, пред собом смо гледали сшрашну и ужасну слику зверских гадних и од вратних Арнаута. Три наша друга, који су нам нестали за време борбе код карауле, лелсали су ПВЧ6НИ. Сви ми четниЦи са нашим шефом Танкосићем, скупили смо се и посматрали са неизмерном тугом три П8Ч6НЗ Леша наших драшх и храбрих друГара ! Храбри Босанац-Крајишник, Челиковић, колос од снаге, лежао је сада смањен на величину детета. Она друга два леша била су исто тако страшна. Један је био стари четник Гвозден, а други јуначки погинули Аксо Косовац. Од грозе смо дрхтали као у највећој грозници а на лешевима заклели смо се, да ћемо јуначку и мученичку смрт другова достојно покајати. Изашли смо из караулских рушевина, али се нисмо вратили бунару, већ смо у четничком строју, у извесном одстојању, пошли један за другим, али куда, то нисмо знали, као што је то обично бивало и раније, да осим војводе нико не зна, куда се иде, док се не дође на одређено место. Ишли смо кроз онај поток којим смо бежећи дошли на Мердаре. Затим смо изашли до потока и почели ићи уз брдока турском Гољаку. Одатле смо посматрали наступање наше војске према северу Лаба, због чега после ударисмо у десно, где наиђемо на једно пусто арнаутско село. Све живо осим паса, било се изгубило, али су нас зато напали пси уместо арнаутских бусија. Као и газде им, кад нас виде са пушкама, тако и ови пси, видећи нас са батинама, нису смели налетати, него су бежали у шумарке и отуд завијали страшним урликом као вукови. Из овог села кренули смо опет у десно, док нисмо избили пред једну голу равницу, са које бисмо лепо могли посматрати кретање непријатеља. Одмах су послата напред четири четника као извидница, у растојању 30 корака један од другога. Они су се шуњали потрбушке уз брдо, док се нису испели на главицу ивидели, да непријатеља није било нигде у близини. Добили смо од извидничара зиак, даможемо слободно по"ћи даље, и ми смо трчећим кораком гурајући и помажући један другомуз ту доста

стрму падину, стигли задувани на врх, гдесу нас чекала 4 наша друга. Док смо се одмарали, посматрали смо околину. Ветрић је лахорио, а на небеском своду преплитало се раскошно плаветнило са лаким белим облачићима, који су као бели галебови лебдели над тим дубоким и тајним језером небеским. Иза тих облака крило се сунце и посребљавало им рубове. Доксамја тако посмарао природу, лево од мене чуо се испрва мање а после све јаче и јаче баритон нашег одличног певача Ристе МостарЦа, правника једног од најбољих четника: „Планино моја старино, Много сам по те ходио, Комитске чете водио, Крвави барјак носио. Многе сам мајке цвилео, Највише мајку Јована. Б"ио сам сав занесен. Био сам заборавио на глад, на бол и на смрт, и само сам мислио на страшну освету, освету, коју ћу извршити као Србин, Осветник Косовски, али сада та освета ће бити још страшнија, јер је појачана ужасном смрти оних испечених мојих милих другова. Ја сам стално размишљао ... песма је завршена, а војвода је викнуо: - Устајте ! Ређајте се у стреља чке редове! Четворица, на које је ред, нека се креиу у извидницу!... СрГ)л»и одлазе у иомоћ Нугарма. — Од народни? гцсларч. Броји благо краљу Петре Први, Броји благо три бијела дана: До три дана три пуне магазе, Првог дана броји новце златне, Другог дана од сребра динаре,

Трећег дана од никла грошеве ! Броји рухо краљу Петре Први, Броји рухо три бијела дана: Првог дана за србијску војску, Другог дана за бугарску војску, Трећег дана за рају бугарску : Броји војску краљу Петре Први, Броји војску три бијела дана: Првог дана двадесет хиљада, Другог дана тридесет хиљада, А трећега педесет хиљада! Равно, брате, стотину хиљада! Па кад Петар одбројао благо, И господско рухо за Бугаре, И голему војску за одбрану, Он говори протопоп Ђурићу: „Оче прото, ја откупих душу И -помогох земљу Бугарију Та умеће земља Бугариј^ Да захвали мени српском краљу, Што се братски умем одазвати, За Словенсто много жртвовати!" Говори му протопоп Ђурићу: „Ој Бога ми славни Господару! У Бугара никад вјере нема! Ми Бугаре одавно бранимо, Чувамо им земљу и градове, Ал' Бугарска никад хвале нема, Па то ће се и сада десити, Нек Бог даде да живи будемо, Видећемо захвалност Бугарску!" Тако рече протопоп Ђурићу, Па са Петром сједе у кочије, Отидоше да уреде војску, Брзо они уредили војску, Петар здрави своју красну војску, А прото је крстом благосиља. Тако траје од јутра до мрака, А кад паде тамна ноћца црна, Петар зове војску на гошћење, И пред војском ђенерал Шћепана, Гости Петар своју красну војску. Гости војску три бијела дана, Кад четврти данак освануо, И роди се о јесени сунце,