Ilustrovana ratna kronika

Стр. 290.

ИЛУСТРОбАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 36.

Генерал Петар Бојовић, началник штаба 1. армије

Што му ваздан по пучини језде Ка бијели по небу облаци. Има Србин на мору галије, А у мору рибе шестокриле, Па кад сунце у море замине, А звијезде небом прогледају, Шестокрилке лећу изнад мора, Извију се кано препелице, Сву ноћ поју кано ластавице. А кад с мора кроз приморје пођеш, Зелене се брда и долине, По брдима кестен и маслина, По долини смоква и неранџа. А што горе иду под облаке, Све притисла стада свилоруна, Два пут овца јагњи у годину, Више стада но на гори листа! И то бих му, опростио, слуго, Ал не могу никад до вијека, Што Владимир блиста у свијету, Ђегод идем све о њему збори! Што је Грка и Србаља што је И сувише Арбанаса љутих, Све то пјева краља Владимира, А о мени нигдје ни помена, Ђегод има земље сиритиже Све то њега пјева, благосиља. Залуд мени силе и госпотства, Залуд мени копља и јунаштва, Својега сам брата погубио Те преузех царску Бугарију, И српске сам земље прегазио, Многе српске круне расковао,

У синџире робље оковао, Кнежевима очи повадио: А што бјеше бана и жупана, Ја сам њима главе укинуо, Преотех им земље и градове, Па када ми једном на ум дође Да обиђем своју царевину, Турих на се ризу калуђерску, Учињех се просјак по свијету, Пак окретох земљи кроз градове. Ђе сам гође гусле запазио Стадох слушат' пјесме и славење Али ниђе о имену моме, Све то пјева краља Владимира, Њега пјева ко да мене нема! Кад сиромах за вечеру сједа И помене Бога истинога, И прекрсти софру сиротињску, Он помиње краља Владимира, Бога моли главу да му чува, Од бугарског краља Владислава! Мој Асане, моја слуго вјерна, Имам блага имам земље пусте, Ал што има краљу Владимире: Да га штују и у срцу љубе, Кано дјеца дојку метерину, Е то ми је живот помутило, Од тог ми је данак омразио, То је мени санак однијело, И госпотство у јад промјетнуло! Но чу ли ме мој Асане вјерни, Седлај коња, припасуј оружје, Купи војску на Србију пођи:

Ако узмеш Скадар на Бојани, И донесеш Владимира главу. Даћу теби земљу од Приморја, Каганом ћу тебе учинити, И даћу ти пола мога блага Што га чувам у бијелом двору!" Њему збори Асан војевода: О, мој краљу, о, мој господару, Није лако у Приморје саћи! Што је земља кршна Елбасана, И планина преко Дукађина, Све је оно гора и урвина; Онђе нема стаза ни богаза Но урвина и литица страшна; Онђе тутње воде и слапови, Изваљују дрвље и камење, Силне горе небо прихватиле, У горама змаји и дивови, Из урвине виле излијећу, Ваздан поје, сву ноћ коло воде, Кад јунака у коло домаме, Са коњем га у провале свуку, Поломе му и ноге и руке, Изваде му оба ока чарна. Пак ако ли и то прођеш, краљу, Сад те чека мрка Краб-планина! У врх горе, у врх Краб-планине Облак густи крше омотао. У облаку але и аждаје Опасане громом и муњама, Ватром бљују, стјење изваљују И прождиру коње и јунаке, Не ид' царе, вратити се нећеш! Но чу ли ме, царе господине, Ђе не може сила ни оружје Ту промакне вјера и братинство! Зар смо једном Србе освојили, Вјеру дали пак је погазили? Србин вјеру нада свијем чува, Он вјерује братству и кумовству И заклетви у Бога једнога. Кадмупружиш руку, од братимства, Свјероваће, прихватиће руку, Убојно ће распасат' оружје, Луду главу теби донијети!" Тако рече Асан војевода, То Бугарин једва дочекао, Пак он сједе, ситну књигу пише На кољено српском Владимиру. „Мили зете, од Приморја Краљу, Ево има три године дана Од кад нам се очи не виђеше, Пак сам: зете, тебе ужељео И витешки завјет учинио, Да братинство обновимо старо; Сеје сам се ужељео дивне И твојега мудра разговора. Но те молим и поздрављам, краљу, Учини ми милост и весеље, Дођи мени у Преспу бијелу, У цркви ћу тебе дочекати, Одвешћу те пред света олтара, Ту ћемо се оба причестити И братскијем крстом прекрстити. За братство ти тврду вјеру дајем И шаљем ти јемца истинога, Знаменије Христа Спаситеља, Златне крсте из света Олтара!"