Ilustrovana ratna kronika

Стр. 306.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Св. 38.

го жао, што људи гину и што бивају рањени, и жао ме је видети своју браћу у ранама. Но у болницу сам ипак отишао. Пролазио сам на Дорћолу поред болнице, видео сам рањенике на прозору и у вртићу, и отишао сам унутра. Прикупио сам сву душевну снагу, па ми је пошло за руком савладати навалу узбуђења; а кад само Једном не мсгох задржати навалу суза, окренуо сам главу на страну, да ме нико не види. Вио сам у болници и седио сам на постељи рањене браће, међу рањеним српским сељацима. Како ли су ме дочекивали, кад сам им пружао руку, кад сам седао на њихове постеље, до њих, до њиховог умореног, рањеног или шрапнелом контузованога тела! Дочекивали су ме душевно, топло, братски, слутећи зар, од које стране долазим. У њиховоме дочеку, у њиховоме разговору, у њиховоме причању било је маса топлоте. И ја заморен осмомесечном кризом снажио сам се, удишући ту топлоту, посматрајући њихове плаве очи, сунцем опаљену косу, посматрајући њихове ране. У свему видио сам, како се пробудила душа народна, и видио сам у њој, у пробуђеној сељачкој души живу мисао државну. Не тајим, да сам запазио велику бригу своје српске браће, бригу за дом и породицу, њиве и стоку, али је и то истина, да је држава њихова највећа брига. Питали су ме како стоји општа ситуација на бојном пољу, а ја им рекох: „Будите мирни и спокојни, браћо, и небрините се ништа, јер све добро стоји. Ви сте дали све, што сте могли дати, а знајте, да ваше велике жртве нису узалудне." Њих огреја сунце, и рекоше: „Ништа нас није жао, само кад је добро. Хвала богу!" И са других постеља чу с „Хвала богу!" Др. К. Суботић.

Ово двоје дувају, Занат им је стари; Од обичних да праве, Неке страшне стварк. У „Ферчику" дувају, Па га граде страшило; Не би ли се од њега, Све Словенство плашило. А и јесте страшан, Гледајте га само; Кад му нос видимо, Доста већ имамо. Па надувен тако, Он Словенству прети; Да ће се још можда, У небо узнети. Можда би и постиг'о, Жељени му смер; Нуто грдне несреће, Снађе га малер.

Дували су дували, Мајстори подмукли; Од дувања силног, Они га распукли. После тако страшна, Мајсторска пораза; Страшило им постаде Само „шупља фраза". Е па сада реците, Није ли то пех; Само ко ће платити У тој игри цех?! А Европа злурадо, Свој тројици смеје се; „Ферчи"' цех ће платити, Као ехо — чује се. Нравоученије. Ко за туђим руном пође, Сам острижен кући дође. Мирни.