Ilustrovana ratna kronika
Стр. 382.
ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА
Св. 47.
ма улицама Њихово је одело скупоцено. Сад већ имају месеце службе коју врше, од првога рата. Њихова је кућа болница. Њихов се живот креће између улица и кухиња, између дворана за операције и праоница. У прво је време било мало забуне. Некоје нису подносиле поглед крви, хирургичког оруђа, те страшних болова. Онда су се мало по мало све привикле, постале су спретне, стрпљиве, одважне, самилосне. Једна њихова реч, један осмејак, прекор умирује јадиковање, ућуткава јаук. Њихова рука, која отаре знојно чело, поглади лице, наборано од болних трзаја, боља је од свакога лека. Видео сам једног дана како оперирају неког рањеника, коме су наши лекари вадили зрно из ноге Неко време је издржао врло блед, шкрипећи зубима, онда га свлада бол, те је почео викати, јаукати и савијати се. Болничарка, једна девојка, која му је држала руке, надвила је своју главу над његову те му пришапнула не знам шта. Рањеник се укочио у највећем отпору, пољубио је руке, које се држале његове,
насмејао се, као да се жели извинити, те је ућутао. Од јутра до вечери, одвечеридо јутра налазе се овде на свом месту. Повијају, перу, шију, поправљају, кухају, те приповедају својим рањеницима Пренеле су из својих кућа у болницу не само своју марљивост, него и нешто од својих обичаја. Све су госпође затвориле своје салоне, обуставиле примања. Пријатељи, који их хоће да поздраве, не требају друго него да донесу цигарете њиховим рањеницима И данас су већ болнице пуне оних, који оздрављују, често у време починка, госпође у белим прегачама госте чајем своје знанице у врту посред мушкараца у болничким кошуљама те са војничком капом на глави, са повезаном главом, повијеном руком или ногом, која им виси уз штаку. И они срчу и упијају свежи зрак, са својим снажним и сухим лицем са изражајем тихе зачуђености оних, који се осећају да оздрављују. Други су се наслонили на прозоре те гледају тихо и замишљено небо, стабла и куће. Трећи опет, наслонивши
се на спољну ограду, говоре с пролазницима, причају поново о рату, приповедају свој доживљај. У свему томе има нешто језиве сласти, која чини тугу још осетљивијом Овивртови, пуни опорављеника, који се осећају на етер и јодоформ, говоре, да рана зацељује, али показују такођер грозоту ране, која је окрвавила овај народ. Рањеници говоре о мртвима. Имаде их толико и толико, пуна их је читава Србија у сваком граду. Одвише их ]е. Побиру их не само болнице, не само куће, свуда се сусрећу по улицама: сваки час сретну нас малени одреди војника.који носе с равнодушношћу беле завоје, којима су повезали лице и руке. Београд је пун народа кљастог и осакаћеног. То су они, који су суделовали у првом рату, те су већ обукли своје грађанско одело и примили се свога посла, пошто су плаћали свој данак у крви. Данас велика и најшира група оних, који су дошли из јунског рата, оставља мало по мало болнице, враћа се у вртлог живота, да опет посред њега заузме своје место.
Спровод хероја.
На спроводу никог осим свештеника — Црна се мантија чини к'о црнина И шест из последње одбране војника. Ни посмртних речи ни плача. Тишина, Само што та кола, црна к'о утваре Шкрипе и таљиге лупарају старе . . .
Уз нрозоре где-где прибиле се жене Са спровода честих огрубела срца. Ал' не спроводом су овим растужене, Млада, стара свака у сузама грца; Из оловног ниског неба киша лије, Тужно труба труби, тужно добош бије.
Јесен. Дан је хладан и мрачан и ружан Мртво лишће лежи по путу и стази Један спровод чудан и бескрајно тужан Каљавом улицом полако пролази; Из оловног ниског неба киша лије, Тужно труба труби, тужно добош бије. Троја ксла црна као три утваре, Иду, шкрипе, вода клизи са крстова За њима таљиге лупарају старе . . . Четир бела проста ковчега чамова . . . Четири се старца у суром шињелу Погурили, носе по крстачу белу.
Битка лом и трка, грмљаве дим густи, И гомиле мртвих и рањених лава; И сви погледају у просте крстове, И свима навиру горке сузе нове; Оловком, невешто, руком каквог друга, На крст су имена записана њина: Са те је простоте силна наша туга, У тој је простоти наша величина . .. 0 светла имена са крстача бели Они што су светом име нам пронели!...
Чиј је спровод ово нико не изусти, Пред сваким изиђе поворка представа:
ЗароЗљзнимј Бугарима раздају у београдској тврђави чисто рубље .