Istina o Makedoniji : odgovor na Hronov klevetnički spis Narodnost makedonskih Slovena

23

докази за све оно, што сам написао о припадности македонских наречја ка српеком језику. На основу ових писама, мучно ће и сам Миклошић и даље тврдити, да Македонци говоре бугарским наречјем — алисумњам, даон то у опште и сада тврди! —

Своју Филолошку наученост нетиче Хрон и тиме, што наводи да се у примерима, које сам ја изнео у свом делу, налази члан, о коме ичаче велим, да га нема у целој Македонија.

Пре свега треба имати на уму, да сам још приметио: „само код оних који су посећивалт бугарске школе и којима је силом наметнут“, За тим додајем још и то, да они гласови, које Хрон у својим примерима наводи, не престављају члан, него су то прости слогова, која служе за попуну стиха. Ко год познаје српеке народне песме, признаће, да у њима обично има на крају неких слогова без сваке вредности н важности. Кад би оно, што Хрон у својим примерита означава за члан, одиста био овај, то би он онда стајао уз сваку именицу. У песмт из Призрена налази ce он пак само уз именцу „мајка“, ма да у тој песми има је данаест именица. Ала и овде је члан врло сумњив јер у рече ници „то догледа његова та мајка“ може „та“ значити заменицу „тај, та, то“. Али и онај, ко би хтео тврдити, да баш ова прилепека песма није српска, него бугарска, ужасно би се бламирао.

Хрон наводи даље, како сам хотимично прећутао, да је Протић несумњиво доказао, да у македонском наречју постоји члан. Шта се низам послужио овом примедбом Протићевом има евог узрока у томе, што сам јој приписивао споџедну важност, 4 ево за што: узмимо да је у 200) стихова било 50 чланова, шта би се овим доказало Јер да су ови стихови написани на бугарском језику, то би се члан у тима понављао бар 4000 пута! Оне по једине појаве могу се дакле искључиво сматрати за хотимично, побугаравање, у колико не би служиле само за попуну сти хова. На ову цељ такође служе и гласова на, но, ва, во, које Протић погрешно сматра за македонехи члан. За мејве било довољно, да у говору Македонаца нисам нашао члана, сем код оних, који су полазили бугарске школе. И за то је баш смешно од Хрона, кад од мене захтева да и ја упадам у Протићеве грешке.

И у другом примеру „поџово то дете“ пе може се „то“ сматрати за члан: него за заменицу.

Ако Хрон тврди, да је у затвору у Скопљу нашао Македонаца, који употребљаваху члан, то ово тврђење ипак не заслужује никакве озбиљније пажње. Јер, прво и прво, би требало знати из ког краја Македоније ти људи беху '); друго, да ли ти Македонци нису васпиттни на бугарским школама, а треће је питање: да ли је у опште истина оно што Хрон прича. Та свакоме читаоцу Хроновог клеветничког списа, као и овога мога одговора биће јасно, да је Хрону истина споредна ствар. () томе даје нови доказ, на страни 14. тврдећи, да сам се, не спомињући извор, користио открићем професора Хопта, да је Скендербег бао Србин. Међу тим сам ја у својој „Горњој Арбанији“ (стр. 494) писао ево ово :

La