Istočnik

Стр. 246

стараца и поглавара на жалост није се много освртало. Они не могаху задржати ријеку јавнога мнијења; али слава њихова бијаше, што су ствари у иравој њиховој свјетлости гледали. Они чуше глас Христов, и бијаху судбине оне потиштене мањине, гдје се у часу насилне одлуке пораз кадгод сматра чашћу, а побједа срамотом. У оном многобројном разреду народа, који се данас рачуна у средњи сталеж, мало их је било, који су учествовали у шупљим препиркама школа, и још мање, којима је брига била пазити на безбројне изјаве фарисејске строгости. Дии.љаху се фарисејима н побожности њиховој; али нико их ое подражаваше. Садукеји их исмијаваху и говораху: „гледајте их само, како се муче у овом животу, само да с тешком муком добију награду у будућем жнвоту.'' По усиркос томе Фарисеј је сачувао свјесно држање и охолост, која је већ у приповијест прешла. У његовим очнма имало је нешто вриједности и само знање закона и вршење спољашних обичаја. Глупа и равнодушна свјетина као и сви они, који нијесу ревно пазили иа фарисејске пронисе, бијаху му предмет најгорег ирезрења. Он поступаше са њима као са грјешницима, изметом изабраног народа, нечистим животињама. На прво мјесто убрајаху они као предмет своје мржње и презрења царинике. То бијаху купљачи пореза, агенти царскога фиска? они, који робу ирегледаху и примаху царину и порез од увожења и извоза као и новце за мостове и друмове. У сравњењу с овима био је Фарисејац задовољан са собом: нијесам ли ја све носматрао, у чему сам згријешио? То бијаше његова формула. У цјелини бијаше народ више млак, него равнодушан. 0 празницима сви се тргоше иза сна. Па и они чак, који су, као цариници, опћили са поганицима, и пристали да буду агенти римске управс, долажаху у великом броду у предворје незнабожаца и из далека. присуствоваху при жртви и обредним церемонијама. (Наставиће ое.)

Проповјед у недјељу свих Светих. „Узмите јарам Мој на себе и наћи ћете покој душама својим. Јер је јарам Мој благ и бреме је Моје лако" (Мат. XI, 30) говори небески учитељ разумјевајући под јармом учење зкивота хришћанскога, ком се животу ми позивамо. Но ма како било лако бреме заповијести Христових, али оно се чини нама тешким и неизведљивим. Оно нас обвезује, не само да обуздавамо, укроћавамо страсти, него да ограничавамо и природне потребе своје природе, захтијева од нас чистоће не само спољашњих, него и унутарњих дјеловања и покрета, не само дјела и ријечи, него жеља и помишљаја, а сво то није лака ствар. Шта се ту моасе чинити, кад