Istočnik

Стр. 276

ИОТОЧНИК

Бр. 18

да данас сутра прими у животу часну улогу интелигенције, да се спреми за раденика на иољу просвјете, и напредка нашега народа. Нашп просвјетни заводи, школе и фондови за изображење дадоше нам доста учене господе, али мало, врло мало свјесних раденика на пољу народне просвјете, народне среће и блат остања. Из школе и од учите.ља по^имо у цркву, у парохпју, да тамо посматрамо свештеника и његов рад. Шта је свештеник, шта је попа у народу, то ми, браћо, сви добро знамо. Позив је његов диван, красне су његове дужности, ево ријечи практичних људи које карактеришу шега и његов рад: „Свештеник је онај који врши божанску мисију овдје на земљи. Без шега се не може ни родити, ни умријети; он узима човјека са њедара његове мајке; и тек га у гробу оставља; он благосиља и освјећује колијевку, брачну ложницу, самртничку постељу и мрт&ачки ковчег; њега мала дјеца обикну да љубе, да поштују и да га се боје; њега и непознати зову „оче"; пред њим Хришћани изливају своја најприснија признања, своје најтајније сузе; човјек, који је по самом положају утјешитељ свију душевних и тјелесних биједа; који је нужни посредник изме^у богатства и сиромаштва; који гледа гдје на његова врата редом куцају и богати и сиромаси; богати, да приложе своју скривену милостињу, а сиромашни, да је прими, а да се не постиди, човјек који се додирује подједнако са свима сталежима, с ннжим сталежима по свом животу сиротном, а често и по скромности поријекла, с вишим сталежима по васпитању, знању и узвишено(5ти осјећаја, које улијева и наређује једна човјекољубива вјера, човјек који зна све, који има право да све каже, и чија ријеч пада озго на разум и срца са важношћу једне божанске мисије и са снагом једне вјере потпуно утврђене. Од њега не може нико учинити више добра, ако он испуњава своју високу друштвену мисију, нити више зла, — ако је заборави и занемари". Ове пошљедне ријечи тешко нам на срце пада]у, али је горка истина, да смо по кадкада заслужили, да нас коре савест наша ради живота и рада нашега, ради нетактичности, несавјесног, па, можда, чак и немораног вршења свештеничких и учитељских дужности у цркви, школи и иарохији. То је, браћо, врло штетно и тако не би смјело бити. Овдје сјетио сам се једне окружнице блаженопочившег Архијепископа и Митрополита Дабробосанскога Ђорђа Нико л ај евића, у којој. ме^у другим читамо ово: „В е л и с е, д а „у с в а к о м ж и т у к у к о љ а и м а", а л и свештенство мора бити чисто, то семе мора да је као злато.... недај, дакле, да се због твоје слабости и мана људских застиди српск о-п равославна црква,