Istočnik

Бр. 21

ИСТОЧНИК

Стр. 327

духовног разрјешење, умирење, задовољење у св. тајни покајања. Глас савјести, јест глас Божји у души грјепшива, и ма како а,а се грјешник претвара, ма како да се труди, да се оправдд пред тим неподмитљивим еудијом, савјест његова не може се успокојиги, док он не осуди себе сама. Чујте, како су у древности исповиједали гријехе своје грјешиици који се искрено кају; исповиједали су нх не пред једним само оцем духовним, већ пред цијелом црквом, готови су да их исповједе и пред цијелим свијетом! ,.3а мог живота у јодној обитељи — приповиједа св. Јован Љествичник, —- догодило се, да је дошао један разбојник изјавио жељу, да ступи у монаштво. Дивни пастир и врач (игуман) наложи му, да се седам дана сасвим смири, иа да иосматра само уређење обитељи. Ио том га пастир призове, и упита на само: да ли жели и он да с њима ааједно живи? И видјевши да је пристао најискреније, опет га упита, што је зла учинио, док је у свијету живио? Разбојник, одмах и најусрдније исповједи му све гријехе своје. Тада му пастир рече: „Хоћу, да све то рекпеш пред цијелим братством." А он, омрзнувши заиста на гријех свој и презријевшп сав стид, одговори отворено: „Ако хоћеш, учинићу то и у сред Александрије." Тада пастир сабере у цркву сво своје стадо, којих бијаше до 330, и за вријеме божанствене литургије, иза прочитаног Јеванђеља, заповједи да се уведе овај непорочни осуђоник. Неки од браће вукоше га, и по мало и удараху; руке му бјеху одостраг свезане; он бјеше обучен у саме крпе, а глава му пепелом посута. Кад бјеше близу светих двери, светитељ онај и човјекољубиви судија викну громким гласом: „Стани, јер нијеси достојан, да овамо улазиш." Поражен од гласа, који излажаше из уста пастира из олтара, (јер, као што нас увјераваше касније под присегом, њему се учинило, да он чује гром, а не глас људски) разбојник паде на земљу, и дрхташе од страха. Кад је на тај начин омочио патос сузама, тада му овај чудни врач заповједи, да каже пред свима потанко, сва безакоња, која је учинио, и он исповједи сваки један за другим гријех, који не треба ни писати. Одмах послије исповиједи, заповједи пастир, да се постриже и приброји к братији. На питање моје: зашто је он употребио овај начин кајања? овај прави врач одговори: „Прво за то да би исповједника на овај начин постидио и избавио од будућега; што се и догодило, јер он, брате Јоване, није устао са патоса прије, него је добио разрјешење свију својих гријеха. И не сумњај у то, јер један сабрат, који је ту назочан био, увјераваше ме, да је видио некаквог страшног мужа, који је држао исписан папир и трску; и чим бн покајник изрекао само ма какав гријех свој, он би га трском уништио. Па и право је; јер Давнд говори: „Рекох: испо-