Istočnik

Стр. 20

баш — маленкост? Ти си измисло себи идола, стекао си гадну навику, која се противи и твојој грјешној природи: зар је то маленкост? Ти служиш тому идолу, не жалећи ни времена ни средстава, ни здравл>а и то ли је маленкост ?!... Изброј, колико употребиш минута сваки дан, или, шга ја говорим — минута? Кодико ти сати оде на то лакомство у вјетар и у дим отровне траве!... А знај, да ћемо за сватш час, за сваку минуту, коју узалуд проведемо, морати дати одговор Богу! Изброј: колико ти протепеш средстава годишње на ту отровну траву? А знаш, да све што имамо, није наше, већ Вожје добро, ми смо само Божји чувари земал>ских добара и за скаки новчић морамо Богу — небесному господару рачун полагати! А колико би се за те новчиће, које потропшш на евоје уживање и угодности, могло добра учинити! Кад би ти те новце, што сад одлазе од тебе у дим и вјетар, предао све на богоугодна дјела, на помоћ убогој браћи, питам те, колико би суза осушио, колико би благослова од њих заслужио! Колико би се молитава узносило за тебе Росподу Богу, као кадиони тамјан, мјесто тога смрдљивога дима, који се пуши из уста твојих, кужећи ваздух и вријеђајући оне, који не ће да уза те пристану!... А здравље — зар то није дар Божји? Зар није гријех тровати себе отровом, прекраћивати свој живот, — зар није гријех губиш свјежину и јачину духа, спутавати себе навиком, забавом, која се никако не слаже с твојом природом ?... Или ћеш можда рећи: дуван није шкодљив, јер ето многе дуванџије доживе дубоку старост. Али чим ћеш ти доказати, да ти поштени старци не би живјели још дуже, да нијесу никако пушили? Ко зна најбоље штету дувана, ако не чувени љекари? Па запитај их, нека ти по савјести кажу, у који разред броји њихова паука дуван? Сваки ће ти љекар казати, да дуван спада по науци — отрову. А сваки отров трује, убија; један — спорије, други — брже. Дуван је — отров: то говори наука, то говоре људи, који познају природу боље од нас. А то значи: дуван трује човјека, премда полако, не г»д један пут, али ипак га трује, скраћује човјечји живот, који је и без тога кратак. Учени људи правигае покусе са животињама и увјеригае се, да је у дувану најјачи отров. Бивало је случајева, да су и људи умирали од пугаења дувана, нарочито људи слабих груди и болесна срца, или још и дјеца. А ако је дуван — отров, то пушење зар не значи тровати себе? Није ли то гријех? Зар је то маленкост?! Не, не обмањуј се, брате Србине, страшни трошаџијо отровне траве, двоструко ћеш одговарати пред Господом Богом за твоју гадну навику: одговараћеш и за то, што си измислио себи тога идола, усупрот природи својој и правиш насиље тој природи; одговараћеш и за