Istočnik

»Јтр. 140

ИСТОЧНИК

ГГрирода је, браћо, вјерна слика нас смртнијех! Нзено зпмње мртвило слично је нашој земној смрти, а њено прољеће нашем васкрснућу. Знајте, да ћемо и ми, као и прпродно прољетно обновљење, чпстији и славнији васкрснути и дочекатп своје прољеће, али не овако пролазно и ништавно, него вјечно и блажено прољеће у царству небеском. Та шта је човјек друго него једно стабло, које мати земља храни, а Бог оживљава. Као што воћка, кад се још за Ј>ана добро његује, доносп обилат плод, тако и човјек задахнут хришћанском љубављу и милосрђем, доносн за живота обилне плодове хришћанске добродјетељи. Али и човјек, баш као и дрво, дочека своју привремену смрт, но његово васкрснуће биће много славније, јер га оно уводи у вјечно прољеће, у вјечно блаженство. За то, браћо, не предајимо се данас само осјећају и уживању у красот и природној, него удубимо се у ово обновљење природе, па ћемо видјети, да само здрава дрва уживају ову прољетну благодат, те наново оживе и цвјетају, а суха и кржљава, којима еу црви жилице исподгризали, изгледају сад још тужнија и суморнија — за њих нема живота! Гледајући то, знајте, да гледате сами себе. Тако ће исто и нама бити послије привремене смрти о славноме васкрснућу. Само за праведне, т. ј. за оне, који су живот у добрим дјелима проводили: помагали биједне и невољне, дијелили кљасту и убогу, који су љубили св. цркву своју и хранили заповијести њене, који су љубили Бога свим срцем својим, свом душом својом и свом мишљу својом, а ближњега свога као саме себе — само за њих ће синути оно вјечно прољеће, само ће они ступити у царство вјечне славе. А куд ће биједни грјешници?! Као баштован, што сво неплодно и суво дрвеће из свога врта реже и у огањ баца, тако ће и праведни судија учинити са својим неплодним воћкама — грјешницима, истријебиће их и у огањ их бацити. Грозна је, браћо, судбина грјешника, а велика слава праведника по васкрснућу! Пошто од нас, браћо, зависи, да ли да се спасемо или да пропадиемо, јер један св. отац лелп: „Дјело је божје посадити и залити, а твоје доносити плод", то узвисимо се данас, љубазнп моји, мислима престолу Онога, од Кога нам је духовно наше обновљење синуло, Који нас је увео у врт своје божанствене, јеванђелске науке и нахранио нас најбољом храном, пречистим тијелом свјјим и драгоцјеном крвљу: сјетимо се своје будуће судбине; сјетимо се блаженства праведника и мука грешника-, стресимо са душе наше грјеховну таму; опаке страсти наше тријебимо и режимо са себе, као гусјенице и сухе гране са дрвета; да сине наша праведност, да засвпјетле наша добра дјела као плодови добре и хришћанске душе, па да по васкр.:нућу нашем достојни будемо дивнога врга Божјега у царству небеском, гдје је вјечно прољеће. И тако живећи и радећи смјећемо се придружпти данашњем анђеоском гласу невине дјечице, да цару славе запјевамо: Омннд шн& Дикндок^, к.мгослокж-ћ грлдми ко и/илГотодн-б! Амин!

Недјеља у народном приповиједању. Онако се спомиње у пиротском округу с в. иедјеља у пјесми „Икан-беговина и цар 1 )". В. Караџић, Алексинац, страна 75., забил.ежио Тихомил Р. Ђорђевић.