Istočnik

Ст-р 154

иоточпик

Бр. 10

Исус се удаљи брзо и нестаде. Он избјегаваше радозналост и тишму гомиле, која стајаше на обалама јорданским. Дух, који је почикао у ВВему одкеде Га у нустињу.

Проповијед на Никољ-дан 9. маја 1899. Говорио Станко Жупански, професор богословије у Рељеву. „Ногубићу премудрост премудријех, и разум равумнијех одбацићу." (Исај. 2У, 14.) Благочестиви ХригцКани! Најглавнија врлина св. оца нашег Николаја била је вјера; на тој вјери његовој оснивао се светитељски живот његов; помоћу те вјере своје прославио се он као чудотворац у толикој мјери, да му ето и послије XV. вијекова одајемо највеће ггоштовање, као што то најбоље свједочи данашњи дан. Њега назива св. православна црква наша „правилом вјере", и ту његову врлину истиче и спомиње на првом мјесту, а послије додаје „образ кротости", а то значи : ко није „правило вјере", не може бити „образ кротости". Овом приликом није ми намјера, да изложим тијесну и неразлучну свезу између вјере и морала, него хоћу у кратко да протумачим горенаведене ријечи пророка Исајије: „погубићу нремудрост премудријех и разум разумкијех одбацЕ ^ћу", јер су у тијесној свези са суштином вјере. Историја човјечанства свједочи, да се заиста и остварује све оно, што је Бог преко пророка прорекао; а понајвише горенаведено пророштво, ]ер се оно остварује неџрекидно у сва времена: у прошлости, садашњости и будућности. Одјекују и данас, а одјекиваће и до посљедњег дана страховите ријечи Божје: „Погубићу премудрост премудријех, и разум разумнијех одбацићу". Да би се о томе увјерили, погледајмо, мила браћо, за један тренутак у далеку прошлост, па ћемо опазити два дивна цвијета, која је Бог засадио у овој пустињи: вјеру и кросвјету. Први цвијет повјерио је Бог јеврејском народу, да га његује и чува до његоеа доласка; а други цвијет повјерио је осталим народима, који се појављују један за другим у историји човјечанства. Ови народи дакле имали су сваки своју Богом одређену задаћу: Јевреји, да чувају вјерц у једног Бога и наду у обеИаног Месију, а сви остали културни народи да заједнички усавршавају све дугиевне силе човјечије. „А кад се наврши вријеме" (Гал. 4, 4) т. ј., кад су Јевреји задоста утврдили монотеизам и скори долазак Месијнн разгласили по свој царевини римској, и када је култура достигла свој врхунацЈ „посла Бог сина својега јединороднога", роди се заиста обећани Месија, да споји вје] у са просвјетом, т. ј., да проповједа вјеру разумну и да осигура просвјету, која се на вјери оснива. — Па како су га доче* кали иредставници вјере и иросвјете? — Онога, који је дошао да тражи рачуна од њих, како су до Његова доласка његовали она два дивна цвијета — вјеру и просвјету — осуђују ови представници на смрт. И овдје би се могли запитати: за гито се изродио сукоб између Христа и ових представника? Да лн је Христос хтио уништити она два дивна цвијета, па да су с тога устали нротив њега баштовани, којима је Бог та два цвијета повјерио? Баш на против: сам он вели, да ,,није дошао да поквари закон и пророке, него да