Istočnik

Бр. Н

ИСТОЧНИК

Стр. 163

цијал и Квинтилијан; из Галије: Ансоније и Сидоније Апелинарије; из Африке: Арноба)е, Луције, Апулије и Анрелије Внктор. Стицање миогих младих људи у једео мјесто бијаше, донекле скопчано с већом опасношћу у погледу нравсгвеног живота њихока, те уједно бијагае предмет не мале бриге и страховања саме управе. С тога су и законски прописи и пракила, која су се на њих односила, били многобројни и строги. Од ђака се захтијевало, да при ступању своме у атенеум, имају од свога провинцијалног управитеља дотичних мјеста, из којих су долазили, донијети доставјерно препоручно свједочанство. За вријеме пак бављења свога у престоници, стајали су под непрестаним надзором и, у случају каквог тешког преступа, јавно би се батинама казнили и шиљали својим домовима. Осим тога бијаше установљен особити ред грађанских чиновника, који су дужни били сваког мјесеца подносити императору тачне извјегатаје о броју ученика, о становима и животу, о успјеху и владању њихову. За тим подносити именик оних, који су науке свршавали, а исто тако и ва сваког појединог ђака, одакле је. Правила пак, која су се професора тицала, бијаху тако1је врло строга. Благодарећи овијем школама, многи хришкански научењаци, као Тертулијан, Јероним, Василије Велики, Августин и Григорије, изађоше из њих пуни знања и онога сјајног класичног образовања, те њиме користише и велике услуге учинише самој цркви. Овакова система императорских школа, продужила се све до свршетка седмога стољећа у Галији, Шпанији, Италији и другим дијеловима римскога царства. У Италији, вели Огапат, гајили су свјетовни учитељи упоредо са црквеним школама свој метод образовања у тој цијељи, како би стари императорски систем у свезу довели са појавом система универзитета, а понаособ универзитета болоњског, који, без обзира на међусобну разлику и на предност њихову над старим школама империје, дуго још задржаше опште методе старога времена помоћу привилегесанога професорског сталежа, као и помоћу општеприступачне системе образовања 1 ). Када је хришћанство при Константину Великом постало владајућом релнгијом, бише таке заједничке школе и за Хришћане отворене, и ако су оне и на даље задржале „старе методе, предмете обучавања, и онај у веома знатном степену свој стари дух." Незнабоштво не могаше се тако лахко истиснути из његових заузетих позиција, и не гледећи на усиљавања хришћанских императора, понаособ Константнпа, Валентинијана, Грацијана. Хонорија и Теодосија^, стара цивилизација са њеном смјесом добра и зла, још се дуго одржала са својим

1 Огапат, Цпвалиаацш У. в. Т. I.