Istočnik

Бр. 16

ИСТОЧНИК

Стр. 245

човјеку осигура побједу првог над другим. Ма ко се повиновао духу Божјем, примиће Га од Христа; и ма ко хоће да надвлада злог духа, мора молити Христа, да га за то поткријепи. Ово је величина Исусова по очевицпма Његовог живота, по онима, који га нацрташе у ове обадвије слике на почетку његовог с1ада са снажним пластичним потезима. Исус је меЈју људима, али нема међу њима себи равног, јер ни један није „син Божји" п ни један не може се ослободнти утјецаја ђаволског без Његове помоћи. Он је образац од искони и Он је снага ; мора се борити онако, као Он, и без Њега не може се никад побједити. Он као син Божји и Његова неограничена светост засијнуше при улазу у Његов јавни живот; они освијетлише до у највеће дубине, тајну Његовог дјела, које се не да прозријети, као и одлуке Божје, много теже него човјечанство, које је пуно озбнљне јуначке снаге, као дух жртве, који се замишља у свом исходнику.

Религијозно-морални листићи. Намијељено православној српској младежи и сваком Хришћашшу. Превео и попунио: Јоваи Петровић, евешгепик-катихета и професор у Загребу. Не спори с Богом. Сиромаштва ни господства не дај ми, храни ме хљебом по оброку мом, да не бих наједавши се одрекао се Тебе, или осиромашивлш да не бих крао (Нриче 30, 8—9). Отац Данил дође једном у град, да прода своје рукотворе. Он се већ хтио повратнтн у своју пустпњу, кад срете човјека, окружена сиромаснма, странцима, и позва га к себи на ужину. То је био каменоломац, по нмену Евлогије; он се бавпо послом по цио дан, не кушајући ничега, а кад би настало вече, он би повео к себи у кућу све, кога год би на путу срио п потрошио би на вечери сне, што је зарадио; па и мрвице, које би пошље једва скупио, бацио би сусједским псима. Старац, дивећи се врлини његовој, мишљаше: „Евлогије сиромашни храни сваки дан толнко биједних, а што би тек учинио Евголије богати! Ах! он би био храна свима гладнима, одјећа свима нагима ! а И стаде молити Бога и дан и ноћ, да Евголије, ради среће других постане богат; сјединивши молитву своју с постом, он је тако изнемогао, да је једва живио. Прође три недјрље, — најпослије Бог услиша молитву старчеву: он заспа; на једанпут на^е се он у цркви Васкре-