Istočnik

Стр. 244

источник

Бр. 16

става. У обадвије ове тачке они виде предмет унутрашње борбе, у којима је Исус једка и с келиким напором дошао до пуне свијести о самом позиву, и до одважења да га и изврши. Алн документа, која су у јеван^ељама, не пружају нам никаквих података, да би могли закључити, да те Исус имао такове људске слабости. Хрнстос, како Га ови критичари нама представљају, није онај, који припада историји ; он постоји само у машти такове критике; он може да буде сличан човјеку, кога ми нознајемо у нама самим, немоћан духом, а још немоћнији вољом, али то није онај човјек, кога као тип цијелог човјечанства јеванђеље износи и у коме је описат његов истинити жнвот. Формална свједоџба св. Матије и Луке, која се у главном слаже и која се бави и појединостима, не допушта да се пориче стварна истинитост неког извјештаја, који произлази од самог Исуса. У које је доба свог живота саопштио Господ својим у :еницима, шта је Он изд,ржао у почетку свог-а рада у пустињи, у самоћи, која је сама по себи већ била његово прво искушење? На ово не може се поуздано одговорити; може бити да им је Он ово казао онда, кад се с њима опраштао, и кад им је, пун жалости и љубави, још много које чега повјерљиво говорио. ,,Ви ме називате учитељем и господом", рекао им је Он, „и право је, јер ја сам тај. И као што Ја нијесам никад сишао с пута, који ми је одре|>ен, тако не требате ни ви остављати пут, којим треба да идете. Угледајте се на мене." И кад се Он истог часа сјетио тешких искушења, у која ће доћи Шегови ученици, и кад их је храбрио ријечима: „Имајте вјеру, ја еам надвладао свијет"; — зар то није мишљено о пустињи, гдје је он заиста надвладао кнеза овог свијета, кнеза, који распростире разноврсну мржњу, ушљед које рђави човјек без одмора прогања дјело и ученике Исусове. Крштење и искушење иду једно за другим и у историјској истини и у извјештају јеванђелиста. Оба ова нераздвојна истннита догађаја, који се објашњују узајамно, јер у живој опрјеци један према другом стоје, јесу најприкладиија предш ра животу Спаснтељевом. Ирво је откровење духа Божјег, а друго духа злог; прво показује Исуса као сина Божјег, а друго људску природу посвећену борбн и мукама; прво открива бескрајиу снагу, с којом ће Он радити, а друго сметњу, коју ће Ои уклонити; прво нас поучава о Нзеговом унутрашњеи животу, а друго о закону његове радње. Ова два духовна правца, која се у сваком човјеку и људству појављују, чине на основу ме^усобне непрестане борбе, разнобојну мијену у историји. Исус има духа у изоби-љу, Он је исказани непријатељ другог на свима странама. Сав циљ његовог живота јест, да у