Istočnik

Стр. 248 ИСТОЧНИК Бр. 16

здрави као велможу, и како се бојао казати да је он то, увјеравајући их, да је само ишао у Јерусалим, да се поклони гробу Господњем. „Ја сам на ново узео, продужи Евлогије, свој алат, и пођох управ к оном камену, гдје сам нашао злато, ја мишљах да ћу опет наћи рпу, али ма колико да сам ударао, ма колико да сам разна камења тесао не нађох нн чега. • Најпослије ослободих се заблуде и, хвала Богу, заборавих господство. — „Чудеса твоја и судбине твоје ко да исповнједи, Владико Господе?" заврши Евлогије своју приповијетку: „Мало не оде у ад душа моја...Моли се за мене оче, — ја сам велики грјешник!" Моли од Господа хљеба насушнога, то нас учи сам Господ ; а не тражи богатства, оно води до многих искушења: није узалуд речено: Ликша јв камили проЛи кроз иглвнв уши, пего ли богатомс у~Ки у царство Божијв (Мр. 10. 25.) Лвмарна рука осиромашава (Приче 10. и. 4). а кроткима дајв Господ милост (Приче 3. 34).

Отац Јован Сергијев Кронштатски. Из „П. II." (Свршетак.) На крају сматрамо за потребно, да наведемо мнијење једнога доктора медицине о оцу Јовану: У Русији нема ни једнога периодичнога издања или новина, а да се у њима није споменуло оиштељубљено име оца Јована. Већ се је појавпло доста кратких биографија, које описиваху његове подвиге, његову дјелатност и високи морално-духовни живот. Али до сада не бијаше ни један од доктора подигао глас, да искаже непристрасно мнијење о тој високој личности. Но ето наста вријеме, да и доктори искажу своје мисли о томе достојном старцу. Пред нама је брошура кијевскога психијатра невропатолога професора И. А. Сикорскога, с натписом: Отац Јован Илић Оергијев Кронштатски и његов боравак у Кијеву. Ова мала књижица —- не давно издана — јест заиста значајна у данашњем времену. Поуздано је да су већина доктора скептици с материјалистичким идејама, и да су се због тога неки неповољно изразили о о. Јовану. Обзирући се на слична мнијења, са свим је природно за сваЕСог човјека, који тежи, да сазна праву истину да жели чути мнијење о ев. Јовану и из уста компетентних научењака психијатра и невропатолога. Ето за то је књижица професора Сикорског у том односу важно дјело у психијатријској литератури. „О. Јован, пише аутор, чини се да је обичан човјек но врло изморен; — сво слободно вријеме он се налази у потпуно узвишеном одушевљеном стању н живи пуним идејалним животом, како је само могуће човјеку" (стр. 8—9). „Основну видљиву црту у карактеру оца Јована, чини искреност, кротост (благост) и узвишена љубав према људима с тим особинама скоичана је још и учтивост према друштву и околини, које прелази свако очекивање. Све је то напнсано на лицу о. Јована, и сваки, који то лице први пут види, почиње да вјерује, и да се нада."