Istočnik

Стр. 328

ИОТОЧНИК

Бр. 21

опет брашна купити, све се потрошило, што смо имали, — отац од жалости дрекну на матер, а ми почесмо јецати. Сузних учију устасмо иза стола, са сузама се помолисмо Богу, и легосмо спавати. Али није мени било до сна, ја сам сматрала себе најкривљом због нашз опште жалости, због неродице. Сузе ми летише потоком у ноћи тамној, а мисли, једна гора од друге ројише се по глави: гладоваћемо! Усјев не ра^а! Мораћемо по свијету ићи!... Тако је говорио отац. А све сам то ја —- све сам ја крива, ја сам највише од свију наговарала оца, да сије тако мало. Господе, што да радим сад??... И на један пут се сјетих познатих ми ријечи псалма: за шшо си тужна душо моја? Уздај се у Господа! Ја подигох главу и прекрстнх се: К Теби иодигох дугиу моју, Боже мој, у Тебе се уздам, да се не иостидим , прошаптах ја, и с тима ријечима устадох из постел.е, постојах неколико часака и одлучих, шта да радим, да одвратим гн.ев Божји од родитеља мојих. Родитељи моји, уморни од труда, спаваху тврдо. Ја поЈјох тихо к сестрама, шапнух им на ухо, оне послушно усташе, и нас три, без шума изађосмо из собе, нађосмо се на улици, и оборених глава пођосмо изван села. Ево нас на пољу. Ево и наше, убоге полуусануле њивице, која, ако се не поправи, носи нам глад и јад... Све три нас падосмо на земљу, и стадосмо се топло, као дјеца, молити: Господе, помози нам! Господе, смилуј се на нас пошаљи нам кишице, да се шеница наша поправи. Дуго се тако молисмо и плакасмо, поливајући њиву своју сузама својим. Најпослије устасмо, и повратисмо се кући. Путем- се здоговорисмо, да сваку ноћ тихо одлазимо на њиву, па да се молимо топло Господу, не би л' нам уродила шеница. И ми одржасмо ријеч; мојим малим сестрицама бјеше то мало тешко, а касније им бјегае тако пријатно, да нико није дознао, што ми радимо, а и древни Хришћани сабирали су се на молитву ноћу, као што је то описано у житијама ... Прође дванаест ноћи у нашем молитвеном подвигу, а киши никако да ороси жедну земљу, дани биваху све хладнији, вјетровитији, трава је све више жутјела, и чинило се да нема наде, да ће се Господ нама смиловати, и послати кишу осушеној земљи. Тешко ми је било на души? али ипак не изгубих наду, још сам увијек вјеровала, да ће Господ услишати нашу топлу молитву. С тим мислима отворих једном свој Псалтир, и што? Прво, што ми паде у очи, бјеху ријечи: који су са сузама сијали, тжњеЛе с весељем (Пс. 125, 5). Господе, шта је то? Као да је за мене написано! И тако ми би лакнте на срцу, као да сам видјела већ испуњену моју завјетну жељу. Да је блавословен Госиод, понових ријечи другога псалма: да је благословен Госиод, јер услшиа глас молења мојега! Госиод је крјеиосш моја и штит мој: у Њега се ио-