Istočnik

Бр. 22

ИСТОЧНИК

Стр. 363

што друго ради ђаво, ако не мути и не шкоди? А ми се показујемо помоћницима ^аволским на штету своју и ближњега: јер ко шкоди души, тај потпомаже демоне. а којој доноси корист, тај помаже св. Ан^елима. За што ми падамо у то, ако не с тога, што немамо у себи љубави? Јер, кад би ми имали љубави, ми би с болом у души и са сажалењем гЛедали на недостатке ближњега, као што је речено: љубав иокрива мноштво гријеха (1 Петр. 4. 8). Љубпв не чиии гишо не ваља; све иокрива и т. д. (1 Кор. 13. 5). II.) Из књиге „ Школа иобожности". Једном сјеђаше Јован Саватијски у пустињи и размишљаше о богоугодним дјелима. К њему долази из једне обитељи старац, да га посјети, и да прими од њега благослов „Како живе твоја сабраћа?" запита га Јован. ■— ,.Добро, молитвама твојима", одговори инок. „А како живи тај и тај црноризац?" опет загхита угодник Божји за једног инока, о коме се проносио рђав глас. „Ни мало се није промијенио" рече дошљак. -— „Тешко њему!" рече Јован, и на те ријечи ухвати га некакав чудан сан; види он себе, да стоји пред Голготом; види Исуса Христа међу два разбојника; Јован потрча да се поклони Спаситељу свијета, али тек што се приближи, на једанпут се Исус окрену около стојећим анђелима и рече им: „Изгурајте га напоље! то је антикрист; јер је осудио свога брата прије Мога суда". —- Кад је Јоваи бјежао кроз врата, запе мантијом о нешто, те ју је морао свући и оставити ту. —- На то се пробуди и дрхћући од страха с дубоким уздахом рече посјетнику : „Страшан је за мене данашњи дан". — „Зг* што то?" запита старац. — Тада му Јован приповједи свој сан и додаде: „Остављена мантија значи то, да сам ја, због тога, што сам осудио брата свога, лишен Божјега нокровитељства и благодати". Од тога доба молио се је Јован седам година Богу у пустињи, није кушао хљеба, није улазио у ћелију, није говорио с људима. Најпослије опет у чудном сниви^ењу види он, да му је Господ дао његову мантију и тијем је познао, да му је опроштен тешки гријех осуђења. 777 . ) Из џсше књиге. Неки монах није се ни најмање бринуо за своје спасење постом и молитвом. Најпослије дође вријеме, да се и он растане са животом својим; и кад се браћа скупише око одра његова врло се зачудише видећи га, да овај, безбрижни монах, оставља овај свијет не само без страха, него захваљујући Богу и шта више смијући се. — „Како то? да си ти у грозни час суда Божја тако безбрижан?" запиташе га они ■ „Ми знадемо твој живот и не схваћамо твоје равнодушности; укријепи