Istočnik

Стр. 164

ИСТОЧНИК

Бр. 11

Музика се употребљавала тек толико, да узвиси дјелање поетичке ријечи; метар стиха мјерио је њен метар и такт. Главно је било пазити на ритам, те дивота, достојанство и богатство његово у старим грчким пјесмама замјењује данашњу нашу хармонију. Ритам грчких пјесама био је збијен и пластичан, а наша пјесма постаје жртвом мелодије и хармоније. Мелодија грчких пјесама према штимовању лире и по употреби говора састајала се у малим групама од четир звука; она је чисто слоговна тј.: на сваки слог долази само по један звук: строго једногласна (хомофона) — звучи једним гласом, осим што ће на свршетку уметнута бити квинта или октава, коју су пјевали мушки гласови, кад би у мјешовитом броју пјевали с дјевојкама или с дјечацима. Слабо хармоније, мало мелодике бјеше у њиховим дитирамбима и одама, али ваља знати, да су Грци иазили прво на смисао и садрг жину пјесме, на ритам и метрум, па послије тек на звук; они су се више дивили простоти и јасности у рецитовању, него што се ми можемо тим заносити, кад у пјесми више пазимо на музику и хармоничну пратњу њену. Данас су ријечи подређеног значаја музици, она је прерасла поесију, и данас кад слушамо пјесму, врло тешко разумијемо текст који је у свом брачном животу са музиком дошао са свим под папучу 1 ). Музика у најстарије вријеме грчке историје јавл>а се као помагачица у вјерском култу или као пјесма о боговима и животу и јуначким дјелима ирој&. Послије дорске сеобе око год. 1000. прије Христа појављују се на народним свечаностима у Делфима и олимпији поред корова и игара и такмаци у чисто лирским пјесмама и музици; азијатски елеменат изумире у Грчкој све то више, а на мјесто његово дижу се три главна стабла народна: Јонци, Дорци и Еолци. На олимпијским играма и свечаностима делфијским борио се не само тјелесном снагом, него и умном и духовном. Тако поникоше поред рапсода још и пјевачи, који пјеваху лирске пјесме; за њима китаристе и флауташи. Од многих пјевача истиче се доста Терпандер (око 670. пр. Хр.), који је знаменит с тога, што је проширио стару четвероструну лиру на седам струна, те извео из сталих грчких племенских пјесама разноврсне школе. Тако је он важио као оснивач грчке музике, коју је обогатио многим новим напјевима Сномиј. Од знаменитијех споменућемо и Пиндара (522 пр. Хр.), којега се химне, оде, дитирамби, пеани одликују високим полетом и бујном фантасијом. Од његових литијских химни сачувала се до нас једна; и свечана њена мелодија опомиње нас на озбиљност и достојанство хришћанске црквене пјесме. (Настав»гће се). '). X. Кида — Кошур\ Српска и старо-грчка музика. Види „Бранково Коло" 1899. стр. 182,