Istočnik

Бр. 22

ИСТОЧНИК

Стр. 34 б

ававна грчка дентра на истоку (Никеја) и западу (епирски деепотат) и њихов међусобни ривалитет не само у државном него и црквеном погледу, консолидовање моћне бугарске дрзкаве под Јованом Асеном ГГ., све су то моменти који су утјецали на попустљивост никејеке натријаршије. Заслуга је св. Саве што је те прилике тачно уочио и згодно експлоатисао. Задржаћемо се мало више на питању које писац расправља на стр. 157., а наиме: да ли је био каноничан поетупак св. Саве што се у питању автокефалности српске цркве обратио непосредно никејској васељенској патријаршији а обишавши архиепископију охридску, под чију јурисдикцију до св. Саве потпадаше Србија или боље епископија у Расу. Писац се за ово питање највише ослања на руског историка И. С. Паљмова, који је у суштини правилно схватио тадање црквено-правне одношаје, али важне моменте вије свакада умио да истакне. Цар Јустинијан I. засновао је 535. год. архиепископију Прву Јустинијану (ЈизИгпапа рпша), које мјесто по истраживању Енглеза Ивенса (Еуапз) подигнуто бјеше на мјесту старога 8сир1 (мало сјеверозападније од данашњега Скопља), порушеног по причању Комеса Марцелина 518. ушљед земљотреса 1 ). Назив Јизпгиапа рпша, као обично и сви вјештачки топографеки називи, није се дуго одржло, јер га пошљедњи пут опажамо у писмима папе Гргура I крајем VI. вијека. Како је углед архиепископије Прве Јустинијане ушљед 131. новеле Јустинијанове од 18. марта 545. утврђен био (на ову новелу позива се у ХП1. виј. архиепиекоп охридски Димитрије Хоматијан у писму Герману П.) то се током ХП. виј. образовала теорија (код ученога охридскога арх. Теофилакта из XI. вијека још је не опажамо), кој* је неоправдано идентификовала Охрид са Првом Јустинијаном, желећи на тај начин представити охридску архиепископију као директну нашљедницу старога и законом освештанога автономнога трона (В јћ. ^еГ&сћгШ II. р. 40/1). Знаменити арх. охридски у првој половини ХН1. вијека Дим. Хоматијан толико се уживио у ту теорију да се редовно потписује Дтјцтђтрсо? еХеф {)-еоО ар)((втссахоло; т "ђд ттрштуј^ Тооотслтђс, ха1 кхагјд ВооХуар!ас (хБЈчЗет 3 ) Но канонички неоправдаае су претензије охридске архиепископије, пошто Јизпшапа рг1та није била нцкад.ч автокефита него подложна римзком п:апи као и осгале епископије источнога Илирика до половине УП1. вијека (Види Т. Оисћезие: Е'И1уг1сиш есс^ез^азпсјие, В јћ. 2е118сћг. I. р. 550]. Архиепископ охридски био је само викар апостолски као и митрополпт солунски. Али и та част додаје Дишен п' е!:аЦ диеге сји' ипе ([иаННсапоп ћо.1оп{Цие : 1е раре ехег§а1(: ДЈгесЈетеп! зва родуоћз (1е ракмагсће (ћ. с.) Голубински (Краткш очеркт. исторји правосл. церлвеи стр. 108) ванредно лијепо тумачи на који је начин пошло за руком охридекој архиепископији да против васељенске патријаршије утврди своју тобожњу самосталност. Територије охридске архиеппскопије у главном се поклапале са онима Прве Јустинијане, те то и даде повода охридск. арх. да у

') Полозкај Прве Јустинијаие заиимао је иоторике већ од давних вреиена. Тако н. пр. Левенклав из XVI. вијека ставља је на мјесто данашњега Ћустендила а за њиме по свој ирилици да с а повео и Раји^! који то исто тврди. Орбини пак поч. XVII. вијека ставља је на мјесто данашњега Призрена, а у новије вријеме В. Томагаек на Мораву. 9 ] Не разумијем само како писац који се на стр. 177 —183. тобоже сдужи Милиаракисовом ист. Никејског царства и епирског деспотата пријеводи у два маха титулу Хоматијана овако: „Димитрије по милости Божјој архиепискод ирвог Јустинијановог царства [зхе !] и цеде 1>угарске*. Очзвидно да је писац сасвим невјегат у разумијевању грчких текстова. Или је можда био мислио, сметнувши с ума да је некада постојала Јиз!. ргГша, да иза онога ваља да се подразумијева