Istočnik

Бр. 1. и '2.

источник

Стр. 29

Од кад је човјек на свијету као личност, т. ј. каојединица, која мисли и опажа себе, он је шорао мислити о себи, па ипак још ни данас није начисто са собом; још много проблема има о самом себи да ријеши. Нити знаде, кад и како се рађа, нити знаде кад и како умире; нити знаде шта је с н>им било, прије но што је о себи сазнао, нити шта бива с њим послије смрти. Да сва та питања ријеши, човјек би се морао ставити ван себе^ морао би сам себи постати и субјект и објект, и испитлвач и предмет испитивања. Да ли то човјек може учинити? Живот нас увјерава, да може бити себи и субјект и, објект при испитивању себе, али не цијелог свог вијека. Баш у оном добу, кад се ра^а и у оном, кад умире он не може да посматра себе. 0 тим најважнијим дога^ајима у своме животу он ништа не зна. О њима добија појжа једино из посматрања себи сличних створова. И тако човјек имаде појма само о оној средини свога земал>ског живота, о оном дијелу његову, који он сам може са развијеном својом свијешћу да посматра. Рођење и смрт, ти најважнији догађаји у нашем животу, прелазе преко нас као преко несвјесних бића. Куд и камо више од рођења занима нас смрт и будућност наша, јер ро^ење нам се јав.ља као свршен чин, као операција, коју смо срећно прошли, али будућност нас тек очекује. И не чека тај процес само појединог од нас, већ све л>уде, те за то и нехотице човјек мора да помисли: шта ће бити самном, кад дође крај овоме животу ? Нема разумног човјека на свијету, који није о том мислио, ако никад а оно кад види тијело ближњег свога као мртву лешину: „Онај, који је науман, да на онај свијет иде, треба да премишл.а о том свом путу", рекао је с пуним правом још Платон 1 ). Но може ли човјеку то размишл>ање помоћи, неће ли он и на крају свога премишљања бити на оном истом мјесту, гдје је био и прије размишљања? — Је ли дух његов кадар, да продре кроз ту тајну и да му разријеши ту загонетку ? — Одговор је на ова питања врло тежак: Човјек заиста има силну моћ у уму свом, али та његова моћ не импонира свима, онима наиме, који вјерују и признају само оно, што могу видјети. Таквим људима је врло тешко доказати и увјерити их, да од њиховог разумијевања и схваћања не зависи све, да њихова негација није кадра у истину поништити оно, што заиста постоји, али је искуству њихову неприступачно. За такве људе ће бити врло тешко формулисати доказ о фактичности чега било изван њихова домашаја 1тргЈш18 о будућем нашем животу. Већ је Цицерон упозорио на оне 1 ) РћаЛоп, оар. 5.