Istočnik

Стр. 148 ИСТОЧНИК Бр. 7

шеније; наше око не мјери само дистанцију једног предмета од другог и не уочава само димензије дотичног предмета, већ му упадају у очи и друге особине, којих животиње не примјећују, н. пр. боју. Има животиња са врло оштрим, јако развијеним чулом слуха, и ту се опет одликују птице; но ма како брзо животиња опажала и најмањи шум, она није кадра разлнковати нијансе у гласу, тонове. Каже се н. пр. за пчеле, да чују само извјесне неке тонове, а ниски тонови да су им сасвим нечујни. Особито се истиче да ниједна животиња, па ни најдаровитија, душевно најразвијенија (мајмуни) не може да подржава човјека у говору и ако га у свему имитира. Има дабогме и неких животиња, које донекле разликују гласове, као што ће можда бити и таквих, којима упадају боје у очи, но то је само код неких, а није опћа црта животиња, већ људи 1 ) Исто је то код свих чула, да их човјек може употреб-љавати много савршеније, свестраније. То све нас упућује на велику разлику између животиње и човјека, између тијела животињског и човјечјег. Тијело човјечије је савршеније, јер има да послужи као орган много свестранијем душевном животу. Још нам се је обазријети на човјечији говор, који многи хоће да уврсте у физиолошку предност човјечију према животињама. Дар говора је особито својство чокјечије. Изме^у свих бића је само човјек у стању, да изрази своје мисли ријечима, артикулираним гласовима. Та његова моћ почива на моћи мишљења. Ријеч није ништа друго већ исказана мисао. Животиње не могу говорити за то, јер немају шта да кажу, т. ј. немају мисли. Каже се и за животиње, да имају говор; оне говоре и опће ме^у собом на свој начин. Но жнвотињски говор се састоји из неартикулираних гласова и већином само из једног узвика, крика, рике и т. д. Животиња својим говором изражава само осјећање бола и тежњу за нечим; даље њен говор не иде. Човјек пак изражава осим тога и своје мисли. Човјечији говор се такође и усавршава, јер човјек долази све до нових мисли; у њему се образују нови појмови и он за њих склапа ријечи. Животињски говор као и у опће сва животња нема те моћи усавршавања. Трвдња, да животиња не може да говори с тога, гато нема органа за говор, не стоји. Човјек има те органе за то, што му требају, животиња их нема такве као човјек, јер јој не требају. И да их има, не би их могла употријебити. Животиње би могле говорити по својим органима. Знамо, да папагај, гавран и друге неке птице могу да човјека имитирају у говору. Дакле по својим органима би

») 1Ш стр. 222.-225.