Istočnik

Бр. 7

иеточпик

Стр. 149

оне могле говорити, али ипак не гпворе. Оне истина могу човјека у говору имитирати донекле, али то имитирање допире само дотле, у колико животиња може да подражава висини, боји и модулацији гласа; подражавањем пак она не добија мисао, која лежи у ријечи. Дарвинисте стављајући човјека у један ред са животињом тврде, да се у човЈека развио говор мало помало, да и он некад није знао говорити артикулираним гласовима, већ је имао животињски језик. Некад је живјела раса људи, који нису знали говорити (ћото рпгтЈгепшв а1а1и8^ и из те прарасе се развиле данашње расе људске 1 ). Постепеним интелектуалним развићем човјечијим развио се и његов говор, као што се види, да се и данас усавршава. По тој тврдњи би човјек био дуго вријеме исто што и жпвотиња и тек му је послије пало на ум, да говори, кад је зажелио, као Југовића мајка крила лабудова и бијеле очи соколове. Дарвинисте нам знају прпчати чак и како и кад се развио говор у људи наиме кад су се л.уди одијелили из заједнице, кад су образовали поједине народе 2 ). Има истина и данас народа, код којих је говор врло слабо развијен тако, да се без гестикулације не могу разумијевати. Ту1ог 3 ) навађа силне примјере неразвијених језика. Допустићемо, да то значи, да се говор развија; то је и природно, но то још нимало не свједочи, да је некад човјек био без говора, или да је имао животињски говор. Исто се тако и са више права може претпоставити, да су људи имали некад врло примитиван језик, али ипак човјечији, и да сз из тог примитивног говора развили данашњи језици. Говор карактерише мисаоно биће, он је израз развијене самосвијести 4 ) и у томе је предност човјечија пред животињом, која не влада говором 5 ). Ровор дакле није физиолошка особина човјечија, већ душевна моћ. Између човјекл и животиње је непрелазан јаз и највећа разлика у душевном животу. Док је код животиње тијело и тјелесни живот главно, код човјека нам се тијело показује само као орган њеног душевног живота. Чула код човјека немају ону задаћу, коју код животиње, да је доведу жељеном предмету, или да је сачувају од непријатеља, иећ да спроводе перцепције до центара душевног живота, да се тамо прекухају, прераде, те да пријеђу у човјекову личну својину. ! ) Ј)г. Н. Шпсх: шм! 8ее1е" I. стр. 132. 2 ) Е. В. Ту1ог: „1316 АпШп^е с!ег СиНиг" I. стр. 234 — 237. 8 ) и у.: „Еогзсћип^еп ићег ЛЈе ЦЋг^езсШећге (1ег Меп8сћће11 ипс1 (Ие Еш \у1ске1ип^ (1ег С1уШба(1шп' 4 . СГ. ХЈ1пс1: „БеЉ ип(1 8ее1е" 1. стр 133 >) Вг. О. СНо^аи: ; ,01е Еогт ипс1 (Ие Велуе^ип^.ч^ебе^ге . . . и стр. 104. б ) О говору опширније види код 1)г. Н ХЈ1пс1: ,,1^еЈ1) шк1 8ее1е" II. стр. 38, 354; Бг. Р. Наке: ,,Нап(11)исћ с!ег аП^ет. КеП^шшуучббепбсћаЊ" 1. стр. 147; Е. В. ТПог: „БЈе Ап1ап^е с1ег Си1шг 4< 1. стр. 160—238.