Istočnik

Бр. 12

ИСТОЧНИК

Стр. 277

Ето господо слике човјека без религије. Господо! Човјек, који живи без религије, јест биједни бродоломиик на валовима узбурканог мора; као биједни странац, који је залутао у камениту и пјесковиту пустињу без хране и воде. Такови вичу: „Ми смо несретници, изгубили смо Вога, ми не имамо наде овдје." Ето примјера господо. Њихове химне јесу химне сумше и очајања. РБихов идол је фаталност; њихово небо јесте небо од бронца, коме се бадава уздижу уздаси душе, њихови гласови су концерт светогрђа и проклињања, кукања бола, лудости, очајања, које се свршује код једних лудилом код других самоубијством.

Ријеч на опијелу пок. Михајла КнеЉевића, савјетника земаљске владе, референта црквено-просвјетних послова, умрлог 14. јуна, а погребеног 17. јуна 1901. у Сарајеву. — Говорио: Јереј Димитрије Јанковић, конз. савјетник [Сарајево]. Ио имја Оца, и Сина, и Свјатаго Духа. Лмин. Опојана од матере цркве, којој припадаш, опроштена и разријешена од самог архијереја, за чију те особу и лична љубав врзивала, тужним срцем, сетом на лицу спровели смо те ето, врли покојниче, до онијех врата, кроз која се из ове долине плача на онај бољи свијет пролази, гдје су праведницима по истинитом обећању Господа Искупитеља непролазне почасти спремљене. Па прије него што те црна ова рака у ледена своја наручја прими; прије него што затутњи бусење на самртном одру твом, потрешеним срцем приступам, да се с тобом драги покојниче у име овопредјеоне срп.-православне цркве, којој си за жавота у свом аваничном дјелокругу и пред Богом и људима по еавјести својски послужио опростим. Но Господ, коме се на суд винула душа твоја, и који испитује срца и утробе, зна, како ми је — недостојном слузи Његовом — у овом часу растанка, кад видим расплакано, од бола скамењено лице твојих најближих, кад чујем јецање, кад у оку твојнх пријатеља сузу жалосницу опажам. Ах смрти неумитна, ала си нам овај час загорчила! .... Сваки је растанак тежак. Човјеку је жао, кад се растаје са човјеком, којем га ништа осим познанства не веже, и на кога се само навикао. А како да га није жао, како да му се не стеже срце, у часу,