Istočnik

Стр. 276

источник

Бр. 12

Ето вам једног човјека. Он је живио у насладама и уживашима. Чинило се, да се небо и земља на њега осмјехује. Био је млад, здрав, чио. Утонувши у насладе живота није мислио на будућност, није мислио, да ће сви шегови златни снови ишчезнути. И ето га на врхунцу живота, ето га гдје се строваљује, ето га на рубу гроба — гроба, који се пред њиме отвара. Ах, Господо! Ко може нсказати. шта се тад збива у души, у којој се свијетли луч вјере. Како јој се тад причињавају оне насладе, оне угодности, она уживања? Само ништавост, ништавост. Ето оца безвјерника, он је имао сина од седамнаест година. Син је био његов понос, његова нада, његова срећа, ал' умре! Ето младића узео је дјевојку добру, љубазну, поштену, и смрт м^ из наручја уграби његову срећу. Он пита, пита смрти, пита своје срце: „Куд је отишло моје најдрагоцјеније благо? Камо ћу отићи ја? Шта је будућност ?" Гледа у гроб ал' не налази утјехе! Ах! Господо, ко може исказати патњу невјерне душе, жељне сигурнога знања, уз мртво тијело искрено љубљеног бића, уз тијело оца, матере, брата, пријатеља ? Диже покров, пита будућност, гледа у гроб, отвара врата свију школа, гледа небо и земљу, пита и пита и не налази утјехе, не добива другог одговора доли само једно „31ожда и . Ту је тјескоба духа. Тад уморна душа пада на земљу, као на једини свијет, коме може констатовати ексистенцију, коме може откриги тајне. Таква дугаа желила би живити у земљи, желила би да постане материја, желила би да се затвори у земљу, кад би било могуће. Али узалуд труд; јер ту има плем^нитији нагон (!Уред.), који уздиже душу. Успркос иокварености душе, остаје ипак у њој успомена на прошлост, која безбожнички мучи. Невјерник оејећа грижу савјести, осјећа језу, као човјек кад босом ногом стане на ледену отровну гују. Сретан ли је онда, ако се обрати Богу, ако се поврати на пут истине. Ал' ипак их има, који одбацују евјетлост истине, свјетлост религије до посљедњег дана. Ипак их има, који као да живе при свему томе мирно и спокојно. Али ако могу такови варати друге, не могу варати себе. Под том привидном мирноћом и спокојством скрива се сломљено срце и очајничка душа. И ако то срце ни једном не препукне, истрошиће се у очајању. Други опет сломљени очајањем, бацају се сами у наручја смрти. Неки би опет хтјели, да сами себе закопају под гробни камен. Мисле, да ће пасти у вјечиту ноћ, гдје не има вишта, али падају у руке Бога живога.