Istočnik

Стр. 268

ИСТОЧНИК

Вр. 12

оне свезују? — Оне остају опет двнје самосталне ћелнце „као што два човјека, који иду један другом у сусрет, не могу постати један човјек, ма се муњевитом брзином приближивали један другом". Јединство свијести се дакле на тај начин не може никако протумачити. У том случају би наша свијест била исцјепкана, свака би представа за себе имала своју самосталну свијест. Како је ова теорија авантиристична, упућује нас \Ушки, довађајући је до крајњих закључака. „ГТознаника, с којим се сваки дан састајемо, видили смо у небројеним ситуацијама, дакле морали би смо узети, да за њега немамо у мозгу само једну ћелицу, већ читаво стовариште такових ћелија; ако га видимо у каквој познатој ситуацији, тада употријебимо једну од готових ћелија; али ако га видимо у неком новом положају, н. пр. са новим шеширом на глави, тада се та нова представа мора створити у неку празну резервну ћелију". Кад би стајала теорија о мозговној локализацији, тада бих ја увијек имао са новом представом нов један атом мозга, ако би све ћелице биле запремљене, или би многи људи имали врло много мозга неупотребљивог, пошто немају сви исти број представа. Ми се својим свакидашњим жнвотом и нехотице непрестано боримо против материјализма. Свагда и свугдје гледамо материју, али се не задовољавамо с њом, већ је на веки начин одухотворавамо. Ми тражимо у материји духовност, свлачимо јој њену материјалност и приписујемо јој снагу. Свакој појави на материји ми тражимо узрок, тражимо неки принцнп, који на материји извађа промјену. „Човјек осјећа у унутрашњости својој ствари не на чулни начин, већ их замишља духовно" *), а то значи да ми, кад хоћемо да добијемо потпун појам о неком предмету, апстрахирамо с њега материју, па га замишљамо духовно. Тек у пошљедњем реду се осврћемо на саму материјалност предмета. Кад виднмо неки предмет, који нас привлачи, занима нас његов облик, својства и. т. д., а често изгубимо из вида материју, од које је начињен. Нас се већином више лијепи оно, што је на предмету узвишено, духовито, него ли његова материја. То пак значи, да је наша унутрашњост духовне природе, те хоће да се задовољи. Још љепши нам је примјер у потврду, да материја не утјече на нас богзна колико, симпатија и апатија према личностима. Наша се симпатија према људима темељи не на њихову спољашњем изгледу, већ на њиховој душевној врсноћи. Ма колико човјек био лијеп тијелом својим, не може у нас стећи симиатије, ако нема лијепих душев1 ) 6. 1Гв11: „1)1е ТЈпв1егћНсћке1(; (Зег тешсћ!. 8ее1е." Стр. 51.