Istočnik

Бр 12

Стр 269

иих својстава. Ако у оку човјечијем не видимо благости, њежности, доброте, заман је сва љепота његова тијела; она нема за нас тада дражи, укочена нам је. Напротив може нам се ружан по спољашњости човјек допасти, ако му је душа украшена лијепим својствима; при том не опажамо ругобе његова тијела, јер нам душа његова импонира и вуче нас себи. Дакле. највећу пажњу поклањамо његовој унутрашњости, а тијело је споредно. Тако нам исто на први поглед изгледа неки човјек, кога први пут у впјеку видимо, симпатичан, јер нам нешто лијепо, мило из њега говори, а неки су нам људи на први поглед антипатични, ма да нам ништа злога нијесу учинили и ријетко та антипатија престане, кад боље упознамо таквог човјека. Може човјек бити чист, нагиздан, па ипак осјећамо према њему неко гађење. То долази отуд, што непосредно његова душа нашој говори, што ми некако иистинктивно, несвјесно промјеравамо његову душу и не налазимо у њој ничега, што би изазивало према њој каква дивљења или поштовања. Кад би на нама била сама материја и наш душевни живот функција њена, тада не бисмо могли опажати онаквих појава, да се извјесна душевна стања противе и опиру спољашњим, тјелесним утисцима. Нас нешто може бољети, а у исти мах се можемо радовати нечему; у том случају је душевно стање јаче од тјелеснога, што по материјализму не би могло бити. Шта више има случајева, кад се управо баш радујемо тјелесном болу, јер послије њега долази нека душевна наслада, што би било управо апсурдно, кад не би било душе. Унутрашња радост, радост у духу нема ничег заједничког с тијелом, она као што смо видјели, може да буде на штету тијелу. Ако такав човјек, који се душевно радује, живи у химери, онда у химери живи цијело човјечанство. Спомену смо, да је Паскал обавл^ао најтеже душевне радове при јакој зубобољи, а то доказује, да је његова душевна енергија била много јача, но што је био бол, који му је проузроковала зубобоља. Нијесу ријетки примјери, да човјек радије претрпи смрт за љубав свог идеала, него што би га се одрекао. На то га је могло нагонити све прије, него његово тијело, његова материјалност. Ми смо сузбили све главне нападаје материјализма, којима он негира душу и њен живот у нама. На спецнјалне нападаје против појединих тврдња (н. пр. против бесмртности) осврнућемо се на своме мјесту. За сада констатујемо само то, да је немогуће свести душевни живот на функционисање тијела. Тијело има своју задчћу, а душа своју. Оба дијела нашег бића су пак тако тијесно везана међу собом > да једно друго условљава у земаљском животу, те се лако може чинити, да је душевни живот зависан или чак и производ тијела. (НаставиКе се.)