Istočnik

Стр. 290

источник

Бр. 13

мати само тјелесне (чулне) утнске. Но знамо, да човјек може доћи у афекат без икаквих чулних утисака, на нр. размишљањем, а знамо опет да и чулни утисци произвађају у души тако силне афекте, који никако нијесу у правом одношају с њима. Прекомјерна радост може да наједанпут уништи организам, а исто тако жалост, неиспуњена нада, преварена љубав и т. д. То су све чисто душевна стања, која кад дођу до крајности, кидају организам, као што тетива пуца, кад се преко мјере затегне. Човјек чује радосну вијест изненада, а мјесто да ужива у њој, он пада често мртав на тле, јер му тјелесни организам није био толико јак, да издржи снажан душевни афект. „Ја" у човјеку (душа) је потпуно нематеријалне природе, т. ј. не спада николико у област материје, која сачињава наше тијело. Од њега често долази уништење цијелог организма, по томе оно апсолутно влада над мате ријом у човјеку 1 ). Душевни и тјелесни живот су доста пута паралелни један с другим; ну тај се паралелизам одржава само донекле; у извјесном добу човјечијег живота он престаје, те или добије тијело превагу над душом, или ова над тијелом. Тај одношај између њих кида тјелесна смрт, која дијели једно од другог, која је дакле у човјечијем животу један од најважнијих монената и која по материјализму чини крај свем животу. Да ли је смрћу заиста угашен и душевни живот, увјерићемо се тада, кад се упознамо са природом и са бићем наше душе. Сада ћемо се обазријети још на једну хипотезу, која је узела у своје руке, да протумачи како постанак религије уопће, тако и постанак душе и вјеровање у њену бесмртност. То је т. зв. анимистичка хипотеза, која има доста пошљедњика ме^у учењацима. Та је хипотеза поникла у најновије вријеме у енглес= кој литератури (представници њени: Ту1ог 2 ), Негћаг* 8репсег и др.). Језгра тога учења састоји се у одрицању душе као самосталног бића, Људи су дошли до појма о души помоћу снова,'фантазије, халуцинације, обамрћа, екстазе, епилепсије и сличних душевних стања. На неки случајан дакле начин дошао је човјек до појма о духу, и почео га је обожавати. Од онога доба, откад је човјек дошао на помисао о духу, датирају и религије, јер је вјера у духове била првобитна религија, пошто је човјек од појма о духу постепено дошао до појма о апсолутном духу, Богу. На који је начин могао човјек доћи до појма о духу, објашњава нам анимизам на овај начин: Човјек види у сну свога мртвог рођака 1 ) Г>1'. Ј. Н. бсћтјск; „ЈНе ТЈпМегШећкеН (Јег 8ее1е" стр. 156. - ј Он у своме дјслу: I)Iс Лп1;ш^е (1ег СиНиг" говора кр .Н! опгпирно о анимивиу (I стр. 411—496; XI. стр. 1—363).