Istočnik

Вр. 13

источник

Стр. 291

или пријател.а, разговара се с њим у сну, као да би био жив, а кад се пробуди, сан на њега тако утјече, да он мисли, да је само тијело шегова ро|>ака или пријатеља сахрањено, а духпа његова да и на даље живи. Или, човјек сједи поред мртваца, па задријемље и у сну сања баш оног мртваца, те пробудивши се закључује. да на столу лежи само тијело, а душа његова да блуди около и ступа у свезу са живима. По томе човјек закључује, да се и сам састоји из тијела и душе. Тај његов закључак пак оснива се само на фантазији, њему не одговара реалност. То се дешавало разумије се у људи, док су они били још полудивљи, па и данас је анимизам заступљен највише код дивљака, али је силна трага оставио и на цијелој европској култури. Анимистичка теорија је заиста јако занимљива. Дјела те литературе се јако лијепо дају читати, јер јако утјечу на нашу фантазију. У том им је пак и сва врлина. Цијелу ову хипотезу можемо прије схватити као лијепу причу, удешену да дјелује на машту и да нас разоноди, него као научну хипотезу. Ме^утим је она добро дошла оним људима, који имају разлога, да војују против разумг, против религије и увјерења човјечијег. Њу прима објеручке материјалпзам и други противници Хришћанства. Дарвин (а по њему и ПТтраус) је одмах санкционисао Ту1ог-ову хипотезу, да је човјек дошао до појма о духу помоћу сна. Он вели: „Вјероватно је, да су снови били првп повод, да се образује појам „дух", јер дивљаци не могу потанко разликовати чисто субјективне и објективне утиске. Кад дивљак сања* он мисли да му прилике које сања, долазе из даљине, да стоје поред њега, или да душа онога који сања, путује и враћа му се са успоменом на оно, што је на путовању видјела" 1 ). Запамтимо ове Дарвинове ријечи, јер ћемо се вратити на њих; оне најбоље саме побијају анимистичку хипотезу. А сад да видимо прво, да ли су могли снови навести људе, да се у њих образује појам „дух". У сну се човјеку јављају његови познаници у истом онаквом облику, какве их он познаје ма јави. Са истим онаквим материјалним тијелом, са истим одијелом, истим изразом лица, једнЈМ ријечи ми видимо своје познанике у сну исто онако, како их гледамо на јави 2 ). Па зар може човјек одатле добити појам о духу? Ако га може добити из сна, он га још прије може добити на јави (као што ће и бити да га је добио). Одговара се, да он види у сну п умрле своје пријатеље. А зар он у духу своме не види и на јави тако исто својих умрлих пријатеља ? Дивљак би из сна много прије могао закључити, да тијело

') Г. Ге11: „ГЈ1е 1Тм1ег1)Нсћкеи сЗег тешоћНсћеп 8ее1е" стр. 121. 3 ) Е. В. Ту1ог: „ГНе Ап^аи^е <1ег Си1тг" II. отр. 23.