Istočnik

✓ / * Стр 316

источиик

Бр. 14

је појава уједно и супстанција, али то само изгледа с тог разлога, што човјечији језик нема довољно ријечи, да означи тачно разлику између супстанције и појаве. Да није парадокс, види се из тога, гато смо већ споменули, да о супстанцији можемо имати појма само тада, кад нам се она појави. Пошто се супстанција не мијења, то се она не може ни уништити, јер чим се појава не појављује (кад се уништи), она није суп станција, већ пријелазна појава. Супстанција сама и ако може бити за нас појавом (у горе наведеном смислу), не може постати никад акциденцијом. Ово је врло важно за доказе о бесмртности душиној, као што ћемо касније видјети. „Супстанција се не може уништити, то би било протусловље, јер би смо у субјекту (супстанција) изражавали, да нешто постоји, а предикат (уништава се) би то рушио". Ј ) Кад бисмо по закону узрочности ишли на више тражећи свему узрок, морали бисмо истина порицати супстанцијалност предметима, које данас сматрамо супстанцијама, јер све супстанције такође морају имати свој узрок — узрочника своме бићу. Оксиген је н. пр. супстанција; но можемо ићи даље, па питати, откуда оксигену супстанцијалност? Ни он неће бити сам од себе, као ни други предмети. На тај начин би смо морали признати само једну супстанцију, а та би био Бог (у најстрожијем смислу: ап 81сћ"), јер само Он једини није везан ни за какав узрок, већ је сам себи и свему другом узрок. 2 ) Све друге супстанције имају свој узрок у Богу, јер закоа каузалитета не престаје код супстанција у обичном смислу ријечи, већ само код Бога. Строго узевши тако и јесте, но ми ипак називамо и друге предмете супстанцијама. Филозофија разликује супстанције неограничене и ограничене или времените, које се називају тако, јер саме нису узрок свом бићу, већ су постале у времену, а постоје као супстанције ипак вјечито због свог вјечитог узрочника —- Бога. Ми дакле називамо супстанцијама разне предмете и то у томе смислу, што су они као постојећи ту и што због вјечнога свог узрочника могу вјечно и трајати. Они су дакле супстанције подређене једној правој супстанцији, Богу. Кад не бисмо чинили тих категорија у супстанцијама, тада бисмо све друге супстанције осим Бога изједначили са акциденцијама, а то би била погрјешка. Супстанције дакле не карактерише њихов увјетни постанак, већ њихова безувјетна самосталност или истовјетност њихова са самима собом. Свака супстанција сама по себи мора бити просто биће, јер само као таква она може непрестано трајати. Све што је сложено, јесте

1 ) Н. КШег: „Цпд^егћНсћкеН" стр. 26.

2 ) То је она саиза зш поп саиза рпта, којој се Шоиенхауер толико смије: ТЈећег сПе ујег/асће \Уигге1 ^ез ба^гез уоп 2иге1сћеп(1еп Сггип<1е. § 8. 8сћорепћ. 8аштШсће \Уегке III. стр. 25. и дал>е.