Istočnik

Бр 16

ИСТОЧНИК

Стр. 5Т9

Заиста је похвалан труд проф. Ковачевића, који је прегао да у овој књижици расвијетли рад великога организатора сриске цркве, св. Саве и у погледу дрквенога бесједништва, тога моћнога средства за ширење хришћанске науке у првпм временнма Хришћанства, прије него што бјеху написани нрви теолошки списи. Као извори послужили су писцу животописи св. Оаве од монаха Доментијана који је писао у другој половини XIII. вијека и монаха Теодосија, који је Доментијаново дјело прерадио почетком XIV, вијека. И Доментијан и Теодосије у биографији св. Саве на много мјеста говоре са хвалом о просвјетитељу као особитом проповједнику, а описујући поједине згоде из његова богоугодна живота, уносе у своју иричу и п.егове бесједе, које је он изговорио у разним приликама. Према том материјалу дакле покушао је писац да нам даде карактеристику Савина бесједништва, и да нам по могућству оцијени значај његова проповједничког рада. У ту сврху прикуиио је он марљиво сва мјеста из горе речених биографа, која се тичу ове стране Савина дјеловања, а у другом дијелу извадио је из оба биографа Савине говоре, ге их приложио у српском преводу. Овијех бесједа и посланица има на броју четрнаест и писац их без велике критике сматра као аутентичне Савине. Но пада особито у очи да се тобоже Савине проповједи поводом једнога догађаја код Доментијана и Теодосија не слажу. Проф. Ковачевић држи да св. Сава своје проповједи није писао него их импровизовао, те су биографи његове бесједе записали онако, како се оне запамтише. Мишљење Ковачевића тешко да ће бити тачно. Ми наиме држимо, да св. Оава збиља своје проповједи није писао, него их је према потребама говорио, спремивши се претходно према грчким црквеним бесједницима. Једном одлуком трулск^га сабора (69Ј.) бјеше наиме наређено, да црквени бесједницн у својим проповједима не теже толико за самосталношћу, колико да се држе великих црквених бесједника IV. и V. вијека (КгитБасћег, Вугап^тзсће Б ; .((;ега1иг^езсћ1сћ1;е р. 161). На тај начин почеше се прерађивати хомилије овијех црквених отацл и преиначавати према потребама времена. Ове праксе за цијело да се придржавао и св. Оава, а тако исто и његови биографи, што свједочи тобожа бесједа св. Саве у Доментијана „0 о 6 бновлзнии светви истинбннз в ^ћрБ!", која је очито израђена по каквом грчком узору, у коме је особита тежина положена на Двије Воље и Двије Енергије у Христу. Па и Доментијанов прерађивач Теодосије, као да је знао да ове бесједе у Доментијана нијесу оригиналне Савине, пошто их у противном случају из пијетета према просвјетитељу не би мијењао, скраћивао и преиначивао. Не стоји оно што писац вели на стр. 13. да су проповједи ове „издожене на српско словенском језику, којп је тада био доступан и народној маси као говорни језик." Прочитати ваља само стара писма и повеље српских владалаца дубровачкој републици, па ће се виђети велика разлика између језика у овим листинама, који је близу био тадашњем народном говору, и језика у тадашњим хагиографским списима, између којих је један од првих репрезентаната и Доментијан. Језик овијех бесједа није био толико близак народном говору, те их према томе маса народа није могла толико разумјети, као што то писац замишља. ГЈревод овијех бесједа углађен је и лијеп. Преводилац је тежио, да му превод буде што тачнији и у великој већнни случајева и успио је у овом. Мучна работа бјеше преводити онакве бесједе као ону о обновљењу истините вјере, која оби-