Istočnik

ИСТОЧНИК

(Јтр. 44д

111а аН>а и1а!иг 111 васп« тув^егиз, с|пн 111 диопсИапо уе1 ех1еггоп иаи тЈиНиг 1 ). Епискои Ратерије наређује да: пиПиа 1П а1Ва 1Јиа гп и$и $ио и!11иг, ргаевита! пнавав сапкаге 2 ). (Настанићесе.)

Атила и св. Лав Велики, иапа римски*). Римска империја опад&ше. Рим, престоница васељене, горда метропола свих градова, сјајни дентар, око кога се окреташе историја свих народа у току осам вијекова, — Рим бјеше само утваром самога себе, а његови становници бјеху само утваром старих Римљана. Од онога доба, како је варвар Аларик ударио свој око под зидинама бесмртнога града, Рим изгуби у очима народа своју непобједност и своју величину. Од онога дана Рим и империја престадоше постојати. Од свих вођа дивљих варвара, који навалише из дубине леда и шума сјеверних, као набујали погок на плодоносне долине југа, више свих оставио је за собом ужасне успомене у народа Атила, прозвани бич Божји, — Атила, који опустоши више од сто градова, и који се сам хваљаше, да неће израсти трава ондје, гдје његов коњ прође. Теодосије млађи, господар источне империје, бјеше први, на којега Атила огсрсну оружје своје. Он уђе у области Теодосијеве кроз Илирију, и све предаде ватри и мачу од Понта Евксинскога па до мора Адријатскога. Теодосије сакупи војску, да стане на сунрот разбојништву страшнога непријатеља, али у три крвава боја поб|еда остаде на страни варвара. Сам Константинопољ имао је захвалити за спасење само висини зидова својих и незнању пратилаца Атилиних приликом опсађивања. Излазећи из земаља Грчке и истока, Атила поведе војску своју у Ралију, одатле у Тирингију, оставл.ајући свуда крваве трагове свога похода; најпослије пријеђе Алпе и продре у Италију. Један само град: Аквилеја усули се, да му се одупре. Али послије тромјесечне опсаде, он бјеше кажњен за своје велико и чувено јунаштво, рушењем и ватром. Падуа, Верона, Павија, Милан бојећи се сличне судбине покорише се и предадоше се. Сваки, не смијј^и штитити своју отаџбину, похита да је оставинапусти. Сам Валентинијан, бојећи се Дтиле, побјеже из Равене у Рим с намје, ром да га напусти. Он је предложио Сенату и народу, да се заједно с њим удаље из Италије, но не допустише му да изврши ову малодушну намјеру, и кад га не могоше убиједити, да покуша силу оружја, доконаше и сложише се, да покушају силу нреговора. У Риму бјеше тада првосвештеником Лав Велики, — велики по својој побожности, по својој ревности противу јереси, по своме говорнпчком дару и по евоме мужаству. Валентинијан призове га у своје палате. „Оче мој, рече он Првосвештенику, све бјега, све оставља и напушта Императора, Јаој! Император је остављен самоме себи. Шта да ставим против Атили том, варвару том, који гордо приеваја себи страшни назив, бича Божјега? Ако је истина, да га је Бог подигао против л.уди у часу гњева својега, ти један можеш задржати и отклонити од нас

') Не1е1е. СН. ор- В. II. 8. 169

*) Извађено из ЈаћзШс. Еппеа<1 8. Цћ. 1. ЈогпашПЛе гекш ОеИсЈЗ, сар. 41. 42.