Istočnik

Отр. 488

источник

да човјек у вјечиости може и мора постићи своју сврху, а други да не може и да се баш на том и оснива његов непрестани вјечни живот. Ако схватимо савршенство човјечије у релативном смислу, тада би он могао постићи своју сврху. Он би се у том случају попео до онаквог савршенства, које му је могућно. Но би ли то било право савршенство? Може ли савршенство бити релативно? — Ако је релативно, онда није савршенство. Могућно је за човјека оно савршенство г које он може замислити. У вјечности, гдје се човјеку отвара изглед на много већи хоризонт, моћи ће он замислити много узвигаеније савршенстзо, него што га сада замишља. Човјек најпослије тежи до онога савршенства, какво само Бог има. И на то га упућује и сам Спаситељ с позивом: „Будите савршени, као тггто је отац ваш небески савршен" 1 ). Човјек; се дакле има усавршити до богоподобности. А пошто он никад не може постати Бог, то му није могуће никад ни постићн потпунога савршенства, већ ће он вазда живјети и увијек се развијати. Но узмимо случај, да човјек у вјечности може постићи своју сврху, он опет мора живјети и послије тога. Он би, постигавши своју сврху, доспио до стања мира и тада би у миру морао уживати плодове оне борбе, коју је кроз толико вријеме морао да издржи, да дође до сврхе. Са постизавањем сврхе дакле још не мора бити крај и ирестати разлог душину животу, већ напротив баш би тада настало вријеме потпуног срећног живота. У другом случају, кад човјек не би могао своје сврхе никад постићн, он би у вјечном развијању вјечно живио; у бесконачности и непостижности Божјој бп он имао гаранције, да ће живјети вјечно, и вјечго се развнјати, т. ј. постајати све савршенији. Каже се, да такав живот не би био ни најмање пријатан, јер би човјек као разуман створ у том случају морао доћи до освједочења, да ипак своје сврхе не може достићи, те би тај живот био сличан земаљском животу, у коме човјек такође своје сврхе не достиже, па за то није на земљи потпуно срећан; према томе не би био ни у будућем животу потпуно срећан. На то имамо одговорити, да би човјек баш као разуман створ знао себи наћи уживања и среће у сазнању свог вјечитог развића, што би знао, да сваким моментом постаје све развијенији. У том неизмјерном напредовању он би могао наћи себи извор за срећу, јер би му сваки моменат доносио све већега изненађења и дражи. Баш кад би човјек престао бивати срећнијим, могло би се закључити, да би

») Мат. V. 48.