Istočnik

Бр 22

иоточшш

1_тр. 509

јету врло мало моралних људи. Моралност би у том случају била управо глупа, противна здравом разуму; јер својом врлином човјек може врло мало себи пута прокрчити; он ће са својом врлином увијек бити у присјенку према грјешном човјеку, који ће већ наћи начина, да своју савјест, а с тим и казну за недјела, уљуљка. Човјек и овако очекујући и бојећи се и друге, веће казне, нађе сто извина за гријехе своје пред својом савјешћу. Тај је форум мало компетечтан; пустимо ли човјека самог себи и шеговој савјести, он ће подивљати. Взегова природа нагиње злоћи и не може се од гријеха сачувати ни пријетњом, већ чим се осјети мало слободнији, враћа се опет гријеху. Ка1пгат ехре11а8 {'игса, 1атеп гшуие гесште!! Али је за нашу природу потребан бич, који ће је држати у границама дозвољенога. А тај бич јесте очекивање казне за гријех. Чим пак очекујемо казну за гријех морамо очекивати и награду за врлину. Још један Ј >азлог говори у корист очекивања награде и казне, Моралан живот је врло тежак, пут врлине је трновит. Сама врлина је већ неко одрицање себе: да човјек постане врлим, треба му много душевно болесних удова одсјећи, а свака таква операција је тешка, јер је гријех продро у природу човјечију и тако рећи клијештама се мора напоље чупати. А какав је гријех у томе погледу? Грјешан живот мами човјека, јер је гријех сладак; врлина не показује својих плодова одмах, али гријех одма пружа насладе. Зато велика већина људи и гријеши, јер је пријатно гријешити. Кад не би човјека очекивала награда и казна за његова дјела, он би био луд, да буде поштен, кад би му као непогатену био живот и лакши и слађи, а без икакве одговорности. Врлина је смјерна; смјеран човјек стоји у закутку, а пред њим се размахује грјешник у својој опачини и води евуда велику ријеч. Но смјеран човјек не стоји у закутку зато, што му је то пријатно, што је лијепо бити заборављен и поништен, већ зато, што је увјерен, да ће његова смјерност и његова врлина повући за собом награду, а грјешника пушта преда се у увјерењу, да ће га стићи казна за гријех. Кад би било друкчије, наиме кад би награда била само у савјести, врли би нам људи били смијешни, као што су некад били смијешни свијету први хришћани са своје врлине и смјерности јер тај свијет није ни помишљао, да њих покреташе много већи разлог него што су њихови противници епикурејски мислили. И нашто би човјек волио врлину, која би га само чииила незнатним и донвсила му неугод ности, а избјегавао сладак гријех, кад не би очекавао награду и казну ? Врлини се дакле мора признати награда, а гријеху казна већа вего она, што је може човјеку диктирати савјест. И човјек знајући и