Istočnik

Бр. 23

ИСГОЧНИК

Стр. 547

се не да покренути, оиа удобност, која само тада хоће помоћи, гдје не стаје труда и напрезања, гдје се све даје с новцем свршити, од њега је далеко и он је презире. Ах, како много добро дјело, кагго миого дјело саосјећајне љубави изостаје само из бојазни и страха од труда! III. Али на оном пустом мјесту изискује се нешто внше о;!, труда. Тражи се и храброст, која се ничег не боји, а КЈЈа се ириијећује на племенитом Самарјанину. Исус одводи своје слушаоце на пу г, кији спаја Јерусалим с Јерихоном. Он је водио кроз иусту, ужасну пустињу, која је несигурна бнла од разбојника. Нутник бијаше иао у њихове руке. Они нијесу били још далеко удаљени — јер су његове раие још свјеже. Они га у пола мртва оставише; како лако могу се они за неколико тренутака повратити, да сасвим угасе луч његовог живота, како он не би издао њихово рђаво дјело. Ми се изненађујемо страшном грозом и обузимају иас непријатни осјећаји, кад ходпмо усамљени по пустини. Овдје би било много извине за брзи бијег за сваког, који би тражио извину; и свештеник и Левит, знали су да се помире са својом нехотице пробу |јеном савјести. Оплијењени је век у пола мртав; може бити сваки је покушај узалудан, да се спасе; овдје у пустињи нема ни онако никаквог прикладног средства, нема љемпикп, нема гостионице, нема темељне помоћи. Себе самог опасносгп изложити, свој сопствени живот на коцку ставити за слаби сјај могућности да спасе несретника — то не може спадати у дужност. То су изговори плашљиваца, који ра^е ништа ие чине, прије него што ће негпто да почну. Самарјанпн презпре их с храброшћу прав.ЈГ човјекољупца, тај се ничег не бојн. „Љубав истјерује страх." Гласпо продире болни узвик у његово с]>це — овдје се мора брзо помићн, или је све из1'убљено. Овдје ћути свако размишљање; храбро се почпње дјело спасења. — Каква посрамљена слика за многе, који се страшљнво повлаче оданде. гдје се имају само издалека бојати. Своје здравље, своју Сј )ећу, своје поштовање пред свпјетш, похвалу и милост врло богатих све то узимају опи у обзир, у рачун. Они сами немају доста средстава на расположењу да помогну притјешњеном; они би моралп срца других за њега задобити, да би њему своју помоћну руку пружили; али при гом би они моглп лакоумно њихову мплост изгубитп; може бпти назвали би их безобзирним или частољубивим, који хоће с туђим средствима да изађу на глас и да себи заслуге стеку; они пеће ни сумњу да пробуде, они се повлаче бојажљнво. —- Или је зар сумњиво, да ли ћо им оно поћи за руком што почнњу. Не пружају лп многи руку, та могу се тога и клсппје оота-шти. Кчко ће их многп тада сажаљиво исмијавати, подругивати им се и ружити их као несми-

/ '